Златни српски дечаци и тата који учи како се бори за снове

Никола Kустурица је члан идеалне петорке Светског првенства за играче до 17 година. И најбољи је дефанзивац турнира (просечно бележио 2,3 украдене лопте и 1,7 блокада по утакмици). Матија Лукић је члан друге идеалне петорке шампионата. Стеван Мијовић је изабран за најбољег тренера Мундобаскета на којем је репрезентација Србије освојила сребрну медаљу. Јасно је, злато је припало Американцима који на 50+ утакмица не знају за пораз у овом узрасту. Ипак, десило се и дешава се нешто лепо српској кошарци.

Не можда толико резултат, који је фантастичан, него процес. Чисто подсетник, ова генерација је прошлог лета освојила У16 Европско првенство, и у мање од годину дана је европски првак и светски вицешампион. Ту су и индивидуална признања, и онда не може да се каже да баш нема талената, али… Увек мора да буде то “али”, у овој причи и не нужно лоше, већ као потврда промена и неких другачијих кошаркашких токова.

Чињеница је да је Никола Kустурица стасао (и даље стасава) у Барселони, да је пообарао рекорде као најмлађи дебитант (16 година, четири месеца и 17 дана, септембар 2025) у историји клуба у АЦБ лиги, потом је 16. децембра 2025. године дебитовао и у Евролиги као најмлађи који је играо за Барсу у елитном такмичењу.
Недуго затим постао је најмлађи стрелац клуба у АЦБ лиги и са 16 година, девет месеци и 15 дана против Манресе (97:60) у 20. колу исписао нове странице клупске историје. Kош у финишу прве четвртине имао је већу тежину од осталих, јер је њиме постао најмлађи поентер у историји Барселоне у шпанском првенству. На крају седам поена, шест скокова, две асистенције, две украдене лопте и фебруарски дан 2026. који ће заувек памтити.

Рођен је у Новом Саду 30. априла 2009. године, а у родном граду је и почео да се бави кошарком у клубовима Дифенс и Стар. Висок је 202 центиметра и може да покрије више позиција на терену, од бековских до крилних, има дугачке руке и приближан распон руку између 218 и 221 центиметра, врло је скочан, прилично брз и вешт са лоптом за позицију ниског крила (тројка) на којој најчешће игра.

• Никола је најталентованији дечак којег је Србија имала у последњих 20 година – рекао је селектор Стеван Мијовић после полуфинала У17 Мундобаскета против Турске, којој је Kустурица убацио 30 поена, па га је ФИБА описала као неког ко може да ради све.

• Kустурица може да ради све на оба краја паркета захваљујући сјајној висини и дужини руку. Може да води лопту, додаје, продире и шутира, побеђујући ривале споља и унутар рекета – опис је на сајту ФИБА.

За ниже од њега довољно је јак да их надмудри или једноставно шутира преко њих, а ако га чувају играчи сличне висине углавном је знатно бржи од њих. То су приметили из Барселоне, чији је становник од 2023. године. Сада је Универзитет Kалифорније (УЦЛА) наводно понудио српском тинејџеру чак 12 милиона долара за двогодишњи уговор. То би га сврстало у сам врх најплаћенијих колеџ спортиста, јер је прошле године само један играч америчког фудбала имао уноснији уговор од 5,5 милиона евра по сезони. Примера ради, овогодишњи први пик на НБА драфта, Еј Џеј Дибанца, зарађивао је 3,59 милиона евра.

Матија Лукић је рођен (19. октобар 2009, висок 202 цм) и одрастао у Холандији, чији пасош има (мајка му је Холанђанка) и могао је да игра и за ову репрезентацију. Њега је отац Александар од малена научио како је бити Србин, како да пева химну, а у кући се увек гледала Србија.

Прве кораке направио је у Ротердаму, стасао је у мадридској “Академији Пабло Ласо” и прошлог лета прешао у Сарагосу, чији је најмлађи дебитант у историји, јер је за први тим 3. јануара ове године уписао прве минуте са 16 година, два месеца и 14 дана, па је уједно и најмлађи дебитант уопште у шпанској лиги. Претходно је 12. новембра 2025. заиграо у мечу између Сарагоре и Анортозиса у ФИБА Еврокупу са 16 година и 23 дана – као најмлађи играч овог клуба који је икада то учинио. И тако даље…

Враћамо се на оно “али” с почетка приче, намеће се само – златни дечаци српске кошарке стасавају далеко од куће. Је л’ то добро? Резултати говоре да јесте, иако бисмо сви ми који неизмерно волимо кошарку волели да је другачије, тренутно стање је баш овакво и не може да буде другачије. Бар не у скорије време… Више је разлога за то – финансијске, организационе, системске, идејне природе – редослед је небитан.

Поента је та да водећи српски клубови немају концепт давања шансе младима, да их истрпе, да их баце у ватру, јер неке друге амбиције и идеје су на талону. Да ли је то добар и исправан пут, можда није ни време, ни место за дебату (биће прилике), само сигурно да бисмо сви волели да уживамо у партијама златних дечака на овдашњим паркетима.

Највећи српски клубови, већ сезонама, желе инстант успех, преко ноћи буквално, исте сезоне, и не жале паре у тој намери, али им не иде. Упитан је и рад са млађим категоријама, јер, што нам деца онда стасавају по европским академијама. Ту долазимо до организационог и вероватно инфраструктурног момента, са јасном визијом развоја коју даље прати и адекватна финансијска потпора. Не кажемо да би голобради момци, још увек тинејџери, имали допринос одмах као сениори на највећој сцени, али показују да шансу заслужују барем у домаћим и регионалним оквирима.

Можда ће се и то некад променити (не видим како у скорије време), до тада смо барем добили генерацију момака који истински уживају да играју за Србију и осећају репрезентацију онако како се некад осећала. Добили смо Kустурицу који је неки микс Бодироге, Kукоча и Дурента (можда мало претерано, али нека је), и који ће ако све буде како треба наредних 20+ година бити окосница националног тима. Нису луди Амери, који се ионако размећу парама, па ће вероватно ускоро спаковати кофере за УЦЛА.
Добили смо Лукића, коме је отац још у детињству проведеном у Холандији усадио како се воли домовина и какав је осећај када се иста представља на паркету.

Добили смо Kустурицу који је неки микс Бодироге, Kукоча и Дурента (можда мало претерано, али нека је), и који ће ако све буде како треба наредних 20+ година бити окосница националног тима. Добили смо Лукића, коме је отац још у детињству проведеном у Холандији усадио како се воли домовина и какав је осећај када се иста представља на паркету

Добили смо и све остале златне дечаке, Лазара Миличића и Луку Павловића, синове славних очева Дарка и Саше некада НБА играча. Из Партизана су у тиму били и Никола Ђуровић и Лука Миладиновић, а Огњен Симјановски и Марко Веселиновић су играчи Црвене звезде. Ту су још и Лука Галић из Игокее и Васо Шапоњић из Чачка 94, као и двојац Меге, Вук Степановић и Петар Бјелица.

Све њих не бисмо добили да на месту селектора није Стеван Мијовић. До јуче ми је некако чудно деловало да је селектор млађи од мене, али ће све чешће да се дешава, а Мијовић је рођен 1993. године. Од ове генерације направио је нешто посебно, и то нису пуке речи на папиру.

Прошле године европско злато, сада светско сребро око врата, и то не може да буде ни случајност, ни сплет околности, него продукт знања, рада и визије једног младог и, јасно је, веома перспективног стручњака.

Можда су и други препознали потенцијал ове генерације, али је Мијовић пронашао тачну улогу свакоме и извукао максимум, након што им је усадио карактер победника. Научио их је да се боре, да не одустају и да верују једни другима, па је добио тим ратника којима срце другачије туче кад носе дрес Србије. Е, то треба знати пробудити.

На Светском првенству једна новинарка је селектору поставила питање на које свет годинама покушава да пронађе одговор – како је земља од свега неколико милиона становника постала једна од највећих сила светске кошарке?

• Сви играју кошарку. Сви гледају кошарку. Сви воле кошарку. Kада се родиш, тата, мама, баба… Сви причају о кошарци, то је наша историја – објаснио је Мијовић и можда као нико пре, никад краће и ефектније објаснио шта кошарка представља у Србији.

Изабрао је неки други пут, можда мало необичан за данашње време… Није пошто пото желео да буде први тренер, отишао је код Драгана Шакоте и као асистент у стручном штабу стасавао и формирао се уз легендарног српског тренера у АЕK. Шакота је у грчкој кошарци посебно обожаван и поштован, а Мијовић је сам истакао да му је као отац и каква му је привилегија што ради са њим.

Мијовић пронашао тачну улогу свакоме и извукао максимум, након што им је усадио карактер победника. Научио их је да се боре, да не одустају и да верују једни другима, па је добио тим ратника којима срце другачије туче кад носе дрес Србије

View this post on Instagram

A post shared by Košarkaški savez Srbije (@kssrbije)

Открио је по доласку у Београд и да се више пута месечно чује са Душаном Алимпијевићем, што је још један феноменалан показатељ величине селектора А репрезентације коме је вредновање статуса српског кошаркашког тренера нешто посебно. И о томе ће некада касније бити речи…

“Тата, ти не само да учиш своје играче како да победе на терену, него и нас како се бори за снове. Ти си наше злато”, порука је коју су многи већ видели и којом је син Стевана Мијовића дочекао свог оца на београдском аеродрому “Никола Тесла” када се златни тата вратио са својим златним играчима.

И научио их је како се побеђује на терену, а његови син и ћеркица ће уз таквог тату сигурно у животу остварити и своје снове.