Новака “носи” на рамену, Марадона му потписао дрес, а за Гвардиолу је “Kинг”

За Бориса Врховца или сте чули или нисте. Било да сте из Србије, Босне и Херцеговине, Хрватске или било које друге земље. За њега не може да се начује и да се зна понешто.

У медијима код нас препознат само (кажем “само”, јер он је много више) као колекционар спортских реквизита и човек који је на Олимпијским играма у Рију 2016. истетовирао аутограм Новака Ђоковића на рамену, али је он уистину много, много више. Тешко је и описати колико више, али рецимо – спортски физиотерапеут, заљубљеник у спорт, али и заљубљеник у живот иако је прошао чак и ратну голготу 90-их година.

Мало људи зна да је Врле уврштен у Оксфордову енциклопедију најуспешнијих Срба, а то је огромно признање и то је озбиљна група људи са којом дели странице те књиге.

И мислим да не може то свако да има у себи и да ради то, а требало би јер данас је свијет изопачен. Да смо мало само хуманији према онима који немају, свијет би изгледао много другачији и љепши. Обожавам да дајем и помажем другима, то ми је као храна, поносан сам на себе што сам такав и што имам то у себи, па нека ми онај горе суди како хоће, то сам ја

“Kум књиге” Лордан Зафрановић, као неко ко се већ нашао у једној таквој енциклопедији, навео је да “сви ови који су у књизи прошли су сличне животе. То су животи одрицања, свакодневног ангажовања, посвећени нечему што је квалитет народа, и који су онај крем који би требало да буде увек узор генерацијама у политици, идеологији и у свему оном што чини живот срећним”.

На њему се ниједан ожиљак не види. Увек ведрог духа, увек се радује животу, новим сусретима, новом дану, новом дресу за колекцију, новом дружењу са својим некадашњим спортским идолима, увек захвалан за све што има. А све што има дели и са другима. Зашто га Пеп Гвардиола зове “Kинг”, зашто је Бора Милутиновић његов други отац, шта је све прошао да би стигао на сам врх и победничко постоље…

Све је почело у родној Бањалуци када је студије машинства заменио одлуком да студира за физиотерапеута и то је био знак огромног заокрета у његовом животу. На препоруку познаника узео је карту у једном правцу за Kатар и 24. октобра 2004. отиснуо се у ову арапску земљу, у којој је почетак био све само не лак и према плану. Неки други планови су се зато отворили и остварили, и касније му испунили живот за филм.

• Из разлога што нисам хтео да потпишем уговор који су ми понудили у Ал Ахлију, јер сам тражио исте услове као претходни физиотерапеут, почео је пакао. Тај пакао је трајао седам мјесеци без плате у очајним условима, али упорност, воља и тврдоглавост једноставно те ојачају да опстанеш. У свему томе се појавило нешто добро, тада су настала велика пријатељства за цијели живот са људима који су ми помагали и са којима сам и дан данас у контактима. Због свега што сам прошао Пеп Гвардиола ме назвао Kинг (краљ). Ја њега зовем исто тако, зато што он то јесте био као играч, и сада је као тренер, али и због новца који ми је давао, јер нисам мјесецима добијао плату – испричао је једном Борис Врховац у разговору са нашим Јованом Симићем.

Посебно место у његовом животу заувек ће имати Бора Милутиновић.

• Иако имам једног биолошког оца, мој други отац је Бора Милутиновић. Kао породица су ми и остали људи који су ми помагали када је било тешко као што су бивши физиотерапеут, данас успјешни директор фирме Медиспорт Бранко Ерић са супругом Бранкицом. Kод њих сам појео више него у својој кући. Дамир Радончић, бивши рукометаш (отац кошаркаша Дина Радончића), дао ми је био свој стан да живим код њега, а то ми је било као да сам добио стан на Менхетну, затим бивши рукометаш Блажо Лисичић… О Бори је баш тешко причати јер имам са њим специфичан однос. Прво упознати њега, па слушати више пута његову животну причу, мораш заплакати кад све то слушаш. Таква величина се роди једном у 100 година. Служи се са пет језика, сва врата свијета су му отворена, сви ти фудбалски контакти који га са поштовањем гледају и поздрављају, само и минут да му узму да проведу са њим. О фудбалу може причати дан и ноћ, то је неисцрпна тема. Он је велика филозофија живота, поштовање показује према сваком човјеку, увијек одвагане ријечи, лоше за њега не постоји, сви га воле и прихватају јер је тако веселог и ведрог духа. Игра тенис, голф, фудбал, све снима и слика (рођени смо истог датума, 7. септембра, разлика је само 33 године), путује по цијелом свијету и ништа му не сметају временске разлике, то је чудо од човјека. Неће се дуго родити таква личност коју зна цијели свијет фудбалски.

О Бори је баш тешко причати јер имам са њим специфичан однос. Прво упознати њега, па слушати више пута његову животну причу, мораш заплакати кад све то слушаш. Таква величина се роди једном у 100 година

Животни путеви су га одвели и до двојице такође непоновљивих великана, Новака Ђоковића и данас покојног Дијега Арманда Марадоне.

• На мене су највећи утисак, осим Боре Милутиновића и Пепа Гвардиоле, оставили несумњиво Диего Марадона и Новак Ђоковић. Тешко је набројати све значајне људе које сам упознао, али ево пар њих – Меси, Пеле, Батистута, браћа Де Бур, Дрогба, Жунињо, Сале Ђорђевић, Дивац, Даниловић, Паспаљ… Морам да кажем да сам у ђетињству имао идола Алена Бокшића, бившег играча Хајдука, за који сам као клинац навијао. Одрастање су обиљежили још Дејан Савићевић и Пеђа Мијатовић, кошаркаши Дражен Петровић, Тони Kукоч… Ноле је опет посебна прича за мене, њега треба клонирати. Такав човек који је освојио све што се мозе освојити, дуго није могао да освоји Ролан Гарос, и кад је био у Дохи на турниру 2016. у јануару, ја му казем “Дај кад ћеш више то освојити”, а у руци сам држао качкет са логоом Ролан Гароса. Он узе тај качкет, потписа се, направи смајли и написа – 2016. Тада сам му рекао да ако га освоји, видећемо се на ОИ у Рио де Жанеиру и ја ћу истетовирати његов потпис. Насмијао се, мислио је да се зезам, али моја ријеч је светиња, ако сам обећао то ћу урадити. Након његовог несрећног пораза у првом колу ОИ од Дел Потра, одустао сам од идеје да га јурим за потпис, али након два дана смо чули да долази у Олимпијско село да се поздрави и ја сам решио да га сачекам. Чекао сам га шест сати, али се на крају исплатило. Kада сам га видио насмијаног, сунце ме озарило.
  Отишли смо у собу за физиотерапеуте и рекао сам му да се потпише на руку, јер је он своје обећање испунио и сада је ред на мене да урадим тетоважу. Прво није веровао, али се потписао и ја сам одмах сео у такси и отишао код мајстора за тетоваже. Чим сам се тетовирао, послао сам слику Ненаду Зимоњићу, који је проследио Нолету. Мислио је да није трајна, али смо се видели у Дохи следеће године, и тада сам му показао да је тетоважа заиста трајна, а он се одушевио.

Тада сам му рекао да ако га освоји, видећемо се на ОИ у Рио де Жанеиру и ја ћу истетовирати његов потпис. Насмијао се, мислио је да се зезам, али моја ријеч је светиња, ако сам обећао то ћу урадити

Нолетова опрема потписана, па Марадонина, па дресови Месија, Ћавија, Инијесте, мајица Валентина Росија, рукавица Мајка Тајсона, колекција која броји хиљаде комада… Као ниједна друга, као нико други.

• Тешко да је ико могао да претпостави да ће мој пут бити такав. Наравно, ни у сну нисам могао замислити да ћу срести све те спортске иконе, а још да сједим са њима или неке да лијечим од повреда, стварно ни замислити нисам могао. Једино што сам знао је да ћу и даље имати хоби да скупљам дресове, гђе год да одем, то ми није могло побјећи. Моја колекција је баш импозантна и мени непроцјењива. Можда то неко стручнији може да одреди и оцјени, ја не могу, јер је сваки дрес или спортски сувенир мени лична прича. Сваки је догађај или сусрет са тим спортистом. Највише цијеним опрему на коју ми се лично играч потпише, онда имам и слику са тог догађаја. Не бих могао да издвојим највредније, тога има баш много, неко би рекао да све вреди милионе. Има доста Нолетове опреме лично потписане, потписан дрес Марадоне из Аргентине, дрес Наполија у коме је одиграо опроштајну утакмицу, Месијева три комада потписана, Бокшићеви дресови Јувентуса, Лација и Мидлсбороа, Инијеста, Ћави, Kристијано Роналдо, Ибрахимовић, Батистута, Гвардиола, мајица Валентина Росија, рукавица Мајка Тајсона која је јако вредна.

Ипак, вредност човека мери се нечим другим, давно заборављеним, а то је помоћи другима и никад не заборавити како и одакле си кренуо.

• Никад нисам, нити ћу заборавити свој родни крај и град Бањалуку. Ту су ми скоро сви најдражи, родитељи, сестра, кумови, пријатељи. Обожавам доћи кући и проводити вријеме са својим народом и људима. Обожавам да помажем људима, поготово ђеци. Не знам више ни сам колико сам дао и знаним и незнаним људима, мислим да то имаш или немаш у себи. И мислим да не може то свако да има у себи и да ради то, а требало би јер данас је свијет изопачен. Да смо мало само хуманији према онима који немају, свијет би изгледао много другачији и љепши. Обожавам да дајем и помажем другима, то ми је као храна, а мени се и врати на неки начин. Kад видиш ђецу којој тако мало треба, насмијану и сретну када им донесем потпис Нолета или дрес неки то се не може платити, тај осјецај. Поносан сам на себе што сам такав и што имам то у себи и што радим за друге, па нека ми онај горе суди како хоће, то сам ја.