Умире пажња, умире ли фудбал? Традиција без нових навијача је само прашњави музеј

Добро, мало драмим, не бих рекао да умире фудбал, али умире начин на који се до сада конзумирао. Има ли разлике? Људи су склони томе да кажу како су млади изгубили интересовање за спорт. Нису, само су променили навике, ритам и праг пажње.

Истраживања кажу да 67% људи глобално редовно прати спорт, а највећи ниво ангажовања је баш код младих од 18 до 24 године, чак 74%. Значи, клинци нису отишли из спорта, они су ту, само су ушли на нека друга врата која нама нису била отворена.

Фудбал се више не може живети ни конзумирати као да је 2003. година. Миленијалцима није био проблем да чекају 90 минута да би доживели узбуђење. Држало их је то обећање да је можда ерупција одушевљења иза сваког угла. Иза сваког напада, сваког центаршута, сваког паса, иза свега је могло уследити нешто спектакуларно.

Данашња публика не жели да чека 90 минута на емоцију. Ако је нема на терену, наћи ће је у истом моменту на другом месту: телефон, коментари, мимови, клипови, статистика, друштвене мреже, садржај иза сцене. Млади данас прате утакмицу и у исто време прате реакције на утакмицу, и у томе им се придружују и старији, све више. Гледање више није само гледање, то је паралелни дигитални живот меча уживо.

И да, лајв меч је и даље број један формат, али не као некад. Kод свих навијача ливе садржај је први избор за 71%, док код Ген З и миленијалаца тај број пада на 58%. То није ситница и може се озбиљно одразити на највећи извор прихода, ТВ права и маркетинг.

Сад долазимо до онога што многи не воле да чују – фудбал јесте и даље највећи спорт на свету. Истраживања наводе да је 51% конзумената спорта фан фудбала, што говори да фудбал није угрожен као спорт, већ као формат ако настави да се понаша исто. Јер реално, класична утакмица данас тражи много од модерне пажње. Траје дуго, некад је спора, често се заврши без голова, дакле није било лучења допамина. Некад нема ништа 25 минута осим прекида, фаулова и развлачења.

А са друге стране, публика на телефону има 500 ствари које за осам секунди дају допамин, смех, драму или шок. Ту фудбал данас губи битку. Треба му много времена да би створио емоцију генерацијама које су навикле да су преплављене садржајем. Зато кошарка млађима често делује „захвалније” за праћење. Више поена, више промена ритма, више материјала за реакцију.

Не мислим да фудбал треба да се претвори у циркус, нити да убије своју суштину. Али мислим да мора да мења правила и временом и нешто у себи, ако жели да задржи публику која долази.

Арсен Венгер је то одавно видео и предлагао конкретне измене: скраћивање, убрзавање, мање прекида, нова офсајд правила… Није наишао на одушевљење, то није случајно, али је отпор променама у нечему традиционалном нормалан.

Фудбал има структурни проблем који није технички, већ психолошки. Највише га бране они који су га волели док је био спор, а најмлађи га напуштају управо због те спорости. И док се ти табори препиру, прозор се полако затвара.

Фудбал неће умрети. Сувише је велики за то. Али, може да остари и да постане спорт који воле они који памте како је некад изгледао, а не они који тек долазе.

Ако фудбал схвати то на време, имаће публику. Ако не схвати, имаће традицију, а традиција без нових навијача је само прашњави музеј.