Тужни човек Луис Енрике је изабрао да буде срећан

Пари Сен Жермен је прошле сезоне први пут у клупској историји освојио Лигу шампиона. Можда није успео са највећим звездама да се домогне трофеја европског првака, али јесте са онима који играју фудбал као тим, на челу са невероватним Луисом Енрикеом на клупи.

Гледам данима уназад сву лудницу коју су нам донели ПСЖ и Бајерн Минхен са девет голова у првом мечу полуфинала. Еј, 5:4. Је л’ могуће? Тај резултат, спектакл, епски дуел, за анале, који год епитет да ставите – одговара. И онда шмекерска изјава Луиса Енрике како је његов тим заслужио и да буде, али и да изгуби, и да би и нерешен исход био праведан.

И то можда довољно описује колико непоновљиву утакмицу смо гледали, а човек чије речи се препричавају заслужује све најбоље у животу. Зашто? Прича каже следеће…

Финале Лиге шампиона вам је посебан догађај. Тад гледају фудбал и они којима баш није омиљен, које можда ни не занима… Ипак је финале, спектакл једном годишње, ствар престижа. Можда буде утакмица о којој ће се данима причати. Може да буде нешто посебно, а оно на Алијанц арени у Минхену 2025. године је било и те како посебно.

Тим који никада пре није подигао пехар – сад јесте. И нико никада пре није славио са толиком разликом у финалу. ПСЖ – Интер 5:0! Дакле, сведочили смо томе да је Пари Сен Жермен први пут освојио Лигу шампиона, да је на семафору светлело моћних 5:0 што је најубедљивији тријумф у финалу ЛШ икада, опет је Минхен био таличан за оне који никада пре нису били прваци, али сведочили смо и једној чудесној емоцији.

Јер, једно су бројке, статистика, голови, странице историје, а нешто потпуно друго је људска прича као ниједна друга, прича о губитку и снази, али и срећи која надмашује тугу. Бар у причи Луиса Енрикеа.

Најсрећнији тужни човек донео је Паризу највећу радост. Луис Енрике је урадио и оно што је пре њега успео само Пеп Гвардиола – да са два различита тима освоји ту чаробну триплету. Гвардиола је то урадио са Барселоном 2009. и Манчестер ситијем 2013, Енрике такође са Барсом пре тачно 10 година и сада на клупи “светаца”.

Само што је сада све то успео са једном огромном и битном разликом – без његове ћеркице Kсане. Окрутна судбина хтела је да Енрикеова ћеркица напусти овај свет као деветогодишњакиња у августу 2019. године после тешке болести.

Вероватно нико не може ни да замисли кроз какву патњу и бол је Луис прошао (и њему слични), али је успео. Не да постане шампион, него да се уздигне изнад свега и настави да живи срећан, како је то сам једном објаснио.

• Могу да се сматрам срећним или несрећним, бирам да се сматрам веома срећним. Али, кажу, па ћерка ти је умрла са девет година… Моја ћерка је била са нама девет прелепих година и имамо хиљаде успомена, снимака, дивних ствари. Сана је жива, физички можда није, али духовно јесте јер причамо о њој и смејемо се – испричао је Енрике прошле године у документарцу који се у слободном преводу зове “Немате појма”.

И после финала и велике победе ПСЖ-а, те највеће радости коју је донео Паризу, знао је шта ће да уради. Отрчао је до породице и узео мајицу на којој је била посебна илустрација, док су и навијачи његовог клуба знали да га дирну право у срце.

Kада је први пут освојио титулу првака Европе са Барселоном, у пролеће 2015, трчкарала је његова ћеркица око њега по трави Олимпијског стадиона у Берлину. Имала је тада пет година, махала је заставом Барселоне и онда су је заједно поболи на центар као симбол великог тријумфа, уз неизбежне слике са пехаром.

Деценију касније Енрике је опет дошао у Немачку да води тим у финалу Лиге шампиона. Овај пут без ње.

Али, ни трунке дилеме није било коме ће посветити историјски подвиг, а навијачи су направили банер са том сликом како Енрике и његова љубимица, само сада у дресу ПСЖ-а са бројем осам, забадају шампионску заставу, овај пут са грбом парсиког клуба.

Сцена за сва времена…

• Леп гест навијача за моју породицу. Само, не морам да освојим Лигу шампиона да бих се сећао ћерке. Она је увек са мном – рекао је дирнути Енрике у тој посебној мајицу са мотивом који подсећа на славље из финала Лиге шампиона пре 10 година.

Највећи губици остављају трајне последице, али ментална снага је та која помогне да се бол иоле превазиђе и настави даље. Вероватно само мали број његових најближих зна како се носио са свиме и како је опет успео да се смеје, али поруке које шаље делује да су оне праве.

• Желим да живим сећајући се свих добрих ствари које је моја ћерка донела у мој живот, то је моја мисија. Моја ћерка је одувек била са мном и сигуран сам да је сада веома срећна. Моја мајка после смрти није могла да поднесе да има Kсанину слику у кући. Рекао сам јој тада да мора тако да буде, јер Kсана живи. Сваког дана причамо о њој, сећамо је се и смејемо се, уверен сам да нас и даље види – испричао је шпански тренер у поменутом документарцу.

Луис Енрике, тужни човек који је изабрао да буде срећан.