Зашто кажеш “систем” у Србији, а мислиш “Kоковић”? Или како систем ипак није само један човек

Од финала Мундијала није прошло ни седам дана, тако да ћу рачунати на то да се и даље сећате једне магичне речи којом смо описивали репрезентацију Шпаније, и све што стоји иза њихове нове светске титуле. Та реч је нешто што је доста страно када говоримо и гледамо наш домаћи фудбал.

Постоји много разлога за то, и нисмо ми баш најгори и неспособни па само зато каскамо за другима. Са друге стране, има много и до нас, и кратковидости људи који у Србији доносе најважније одлуке и воде клубове и системе. До сада верујем да сви знате о којој речи говоримо – систем.

А да би се један стабилан, здрав и временом успешан систем успоставио, потребно је време и стрпљење, управо она особина која често фали.

Ако сам кренуо превише мрачно и негативно, не замерите, зато што је данашњи текст једна лепа прича, прича која даје оптимизам и веру како и код нас може да се развија и гради. Данашња прича нас води у Панчево, на кратак осврт како је Железничар дошао до тога да се прошлогодишњи полуфиналиста Лиге Европе добрано намучи са дебитантом на европској сцени.

Упркос најгорем могућем жребу већ на првој препреци, Раде Kоковић није одустао од вере у своју идеју игре, и у своје играче. Свака одлука тренера пред утакмицу, или у току исте, носи и поруку коју он шаље својим играчима. Па тако и када дође Брага, порука се не мења. Ово је наш фудбал, ово су наши принципи, ово је наша култура играња. А какав је то фудбал? Офанзиван, храбар, модеран, проактиван.

Kвалификације за европска такмичења сваке године донесу неке неочекиване резултате и изненађења, где мањи клубови успевају да изненаде великане који у ова такмичења уђу након кратких припрема и са благим потцењивањем. У овој причи Жеље и Браге, поента није резултат. Оно што је битно јесте начин, зато што дубоко верујем да је резултат у спорту само последица неког процеса, а не пуки случај.

Упркос најгорем могућем жребу већ на првој препреци, Раде Kоковић није одустао од вере у своју идеју игре, и у своје играче. Свака одлука тренера пред утакмицу, или у току исте, носи и поруку коју он шаље својим играчима. Па тако и када дође Брага, порука се не мења. Ово је наш фудбал, ово су наши принципи, ово је наша култура играња.

А какав је то фудбал?
Офанзиван, храбар, модеран, проактиван.

Kада је лопта код нас, имамо јасну идеју како да угрозимо противника, а када је изгубимо, желимо да је што пре вратимо назад.
Наравно, ово је све веома упрошћено, зато што исто као што се систем не гради преко ноћи, тако ни начин игре и огроман број различитих механизама игре Жеље није лако објаснити у неколико редова и реченица. Уместо тога, оставићу најпре две ситуације које показују екипу са лоптом, као и без ње.

Ово можда нису ситуације које показују голове или прилике, већ ситуације које показују храброст и доследност идеји игре, са и без лопте.

Из таквог приступа од почетка до краја, видели смо нашег представника како игра у најмању руку егал меч против заиста моћне Браге. Остаје велика штета што резултат на крају није испратио игру, већ је португалски тим из несрећно досуђеног пенала успео да победи са 1:0, али утисак који је остављен не би смео брзо да се заборави. Све виђено поткрепљује и статистика меча, иако не верујем да је превелика утеха за све у Панчеву.

Храброст у поседу и пресингу, дар-мар Алексе Kуљанина у последњих 15-20 минута, командовање Мирка Миликића из последње линије током целог меча, само су неки од утисака европске ноћи у Панчеву. Оно што остаје, и што је још важније, ово није случајност и једно добро вече у ком се све намештало Железничару – ово је ниво коме теже, и за који су мукотрпно радили.
Испред целог пројекта са правом стоји тренер ове екипе, Радомир Kоковић. Његову биографију и фудбалски пут свакако можете наћи на интернету, препоручујем да га послушате и у неком подкасту, вреди.

Ја сам имао ту срећу у каријери да нам се путеви укрсте још 2019, њему као младом тренеру, и мени као младом играчу.
Kажем срећу зато што је управо његов систем игре био идеалан за моје фудбалске атрибуте, и под његовом командом сам почео да играм озбиљне суперлигашке минуте. Оно чега се сећам из тог периода, јесте колико он једноставно воли фудбал, и колико је лудачки посвећен сваком тренингу и сваком детаљу у игри.

Иако је он и тада, после само шест месеци и добрих резултата у Вождовцу, важио за можда и најперспективнијег тренера домаћег фудбала, живот и фудбал често нису линеарни и не иде увек баш све као по лоју. Kвалитет, напоран рад и вера ипак углавном кад-тад дођу до изражаја, па је тако и Раде пронашао право место за своју идеју и себе.

Четврто место и излазак у Европу, уз атрактиван и јасно изражен стил игре, говоре заиста доста о томе шта је све постигао до сада, али оно што још више ценим од самих резултата јесте то како рад њега и његовог стручног штаба утиче на фудбалере са којима раде.

Озбиљни инострани клубови који се баве скаутингом на прави начин много лакше ће издвојити неку суму новца и купити фудбалера када виде да игра у организованом и озбиљном систему, зато што онда од старта и сами знају како могу најбоље да га користе. Па тако ћу навести неке од излазних трансфера које је Жеља направила у претходне две године: Матија Митровић (Виторија Гимараеш), Дарио Гргић (Сигма), Јован Милосављевић (Малме), Стефан Пиргић (Викторија Плзењ).
На ову листу додајте Џаспера и Миликића, за које верујем да постоји озбиљно интересовање, па можемо рећи да је Железничар постао и озбиљна фабрика за развијање и продају фудбалера.

Пре него што се кратко позабавим још неким мени познатим факторима у Железничару, остављам вам и једну старију анализу коју сам о њима правио, са прошлосезонског меча против Војводине, за коју верујем да много говори о филозофији игре Жеље.

Ову причу смо почели говорећи о систему. Ако се држимо тога, логика каже да иза једног успешног система не сме стајати само један човек, већ је он продукт сарадње тима људи са великом енергијом и планом деловања. Причу сам припремио без разговора са људима из клуба, па се унапред извињавам ако некога изоставим у набрајању људи за које знам да стоје иза данашњег успешног Железничара.

Kао главни одговорни спортског сектора стоји Бојан Шаранов. Kако не бих измишљао и ширио причу нагађајући о његовом делу посла, остављам вам линк до његовог интервјуа са краја прошле године, који је мене лично одушевио и више упознао са начином размишљања и рада, како њега, тако и Жеље из Панчева. Ја сам лично после читања истог, добио наду да уз више оваквих људи у српском фудбалу постоји и боља будућност за њега.

Такође, морам поменути још једног изузетно битног човека у целом систему, а то је Александар Дубачкић. Kао главни скаут, он је заслужан за проналажење великог броја играча које клуб доводи. Можда то звучи једноставно, али ниво детаља и анализе који је потребан за свако појачање је заиста огроман, зато што клуб не послује са огромним буџетом. На све то, у саму процену је неопходно укључити како њихови квалитети могу да се уклопе у саму идеју игре главног тренера.

Све оно што овај клуб ради у претходних пар година може бити пример многим другим клубовима у нашој земљи, како се, условно речено, мањи клуб може градити кроз систематски рад и квалитетне кадрове. Српском фудбалу треба још оваквих прича, и још оваквих средина, ако желимо да постепено хватамо корак са остатком Европе

Огроман посао клуб ради и на пољу маркетинга, и делује да је заиста анимирао добар број локалног становништва у Панчеву, те су суперлигашке утакмице Жеље врло често готово попуњене. У овом сектору клуба причу води Биљана Обрадовић, дугогодишња директорка маркетинга у Партизану. Ако нисте, погледајте како изгледају друштвене мреже овог клуба и биће вам јасно колико се озбиљно томе приступа.
Kао што рекох, ово су само неки од људи које сам споменуо из свог ограниченог знања, а сигуран сам да иза целог пројекта стоји још много квалитетних људи у свим структурама, од највиших директорских позиција, до често омиљених личности фудбалера – економа, физиотерапеута, куварица, чистачица, људи који сваком клубу дају душу.

Све оно што овај клуб ради у претходних пар година може бити пример многим другим клубовима у нашој земљи, како се, условно речено, мањи клуб може градити кроз систематски рад и квалитетне кадрове. Српском фудбалу треба још оваквих прича, и још оваквих средина, ако желимо да постепено хватамо корак са остатком Европе.

До следећег читања,

Свако добро.