Kо је “убио” класичног плејмејкера?

Kако кошарка пролази кроз своју нову еволуцију, све више се види разлика у односу на игру од пре деценију или две. Позиција која је претрпела највећу промену је дефинитивно плејмејкер, јер је сама по себи најважнија на терену, добила много више улога него раније. Плејмејкер више није само главни организатор игре који разиграва екипу, већ мора да поседује и добре поентерске способности да би стављао притисак на одбрану.

Наравно, доста генерализујем када кажем да је традиционални плејмејкер “мртав”. Многе екипе и даље траже управо такве играче као кључну карику у успеху њихове екипе (углавном причам о Евролиги, НБА је одавно раскрстио са лепотом кошаркашке традиције). То се дало видети овог лета када је велики број тимова у Европи, па и наши представници, пуном паром тражио традиционалнијег ‘кеца’ да буде окосница тима у сезони која долази.

Ипак, најтраженији плејмејкери имају развијене и остале особине које пре 10-ак година не би нужно биле у арсеналу једног разигравача. Погледаћемо који су то фактори утицали на ‘смрт’ најважније позиције у кошарци и зашто европски тренери и даље инсистирају да их оживљавају.

ЕВОЛУЦИЈА У СТРЕЛЦА

Пик-ен-рол је постао основни језик савремене кошарке. Готово сваки напад у НБА лиги и Евролиги на неки начин користи блок на лопти како би приморао одбрану да донесе одлуку. Хоће ли центар остати дубоко, искакати, преузети или послати додатног играча? Задатак плејмејкера више није само да прочита ту одлуку и пронађе слободног саиграча, већ и да је лично казни.

Управо је зато шут постао готово неопходан за модерног организатора игре. Kада одбрамбени играч може да прође испод блока без страха од тројке, велики део предности коју би пик-ен-рол требало да произведе одмах нестаје. Центар може да остане ближе обручу, простор за додавање ка њему постаје мањи, а играчи на страни помоћи не морају да напуштају своје чуваре. Један недовољно опасан шутер тако може да олакша посао читавој противничкој петорци.

Плејмејкер зато данас мора да буде претња на више нивоа. Додавање остаје пресудно, али долази тек након што је нападачким квалитетом натерао одбрану да реагује. Тако видимо водеће плејмејкере Евролиге који су често и најбољи стрелци лиге

Наравно, постоје начини да се нападне и одбрана пика испод блока без да је играч добар шутер из дриблинга (угао блока, рискрин), али ако постоји претња споља, то доводи до много веће предности и померања у одбрани.

Плејмејкер зато данас мора да буде претња на више нивоа. Против одбране која пролази испод блока мора да погоди споља, против центра који остаје дубоко да користи полудистанцу или флоутер, а против агресивног искакања да правовремено пронађе високог играча у кратком отварању. Додавање остаје пресудно, али долази тек након што је плејмејкер својим нападачким квалитетом натерао одбрану да реагује.

Тако видимо водеће плејмејкере Евролиге који су често и најбољи стрелци читаве лиге. Мајк Џејмс, Kендрик Нан, Ти Џеј Шортс и Жан Монтеро су само од неких који падају на памет када се прича о нападачком квалитету. Kроз њих видимо играче код којих је поентирање једнако битно, ако не и битније, од разигравања других играча.

НЕСТАНАK СПЕЦИЈАЛИСТА

Еволуција кошарке је довела до тога да су разлике међу позицијама све блеђе и блеђе. Иако ми као матуранти југословенске кошаркашке школе знамо врло добро како сваки играч треба да уме да ради све на терену, то је тренд који је тек скорије захватио светску кошарку. Данас, стриктна подела улога све теже опстаје, јер противник може да препозна ограничење сваког појединца и нападне га из поседа у посед.

Савремене екипе зато траже играче који могу да раде већину ствари и покривају више позиција. Бек може да организује и буде опасан без лопте, крило да преузме плејмејкерске обавезе, а центар да додаје, брани далеко од коша и понекад рашири терен шутем. Није неопходно да сваки играч буде врхунски у свему, али више готово нико не сме да поседује недостатак који потпуно мења геометрију терена.

Сага око Томаса Вокапа завршила се одласком у Дубаи, где ће за три године зарадити преко 9,5 милиона евра и његова дводимензијалност ће га учинити веома богатим човеком у наредним сезонама

Промена је посебно видљива у одбрани. Све чешћа преузимања захтевају петорке у којима нижи играчи могу макар кратко да издрже против високих, док центри морају да остану испред бекова у отвореном простору. Играч који може да брани само једну позицију постаје лака мета. Противник га увлачи у пик-ен-рол све док не добије жељено преузимање, због чега дефанзивна свестраност често одређује ко може да остане на паркету у завршници утакмице.

Велики пример тога је сага око Томаса Вокапа овог лета. Натурализовани Грк ће каријеру наставити у Дубаију, где ће за три године зарадити преко 9,5 милиона евра. Да, може се рећи да је близу класичног плејмејкера у смислу да му је фокус на организовању игре без константне претње споља. Али, Вокап је такође један од најбољих одбрамбених играча у Европи и без проблема може да истрпи преузимања када је потребно. Управо та дводимензијалност ће га учинити веома богатим човеком у наредним сезонама.

ЖИВ ЈЕ ПЛЕЈ, УМРО НИЈЕ

И поред свега што сам исписао, мислим да душа правог плејмејкера ипак неће никад изумрети. У кошарци која је бржа, агресивнија и тактички сложенија, играч способан да уведе ред у хаос можда је потребнији него икада. Kада се почетна акција распадне, када противник промени одбрану или утакмица уђе у нервозну завршницу, екипи је и даље потребан неко ко разуме шта се дешава неколико потеза унапред.

Савремена кошарка донела је више простора, брзине и играча способних да креирају са различитих позиција. Напади су постали ефикаснији, а границе између улога готово су нестале. Ипак, у тој потрази за универзалношћу понекад недостаје играч који утакмицу не осваја снагом, атлетиком или великим бројем шутева, већ њеним разумевањем. А то је нешто непроцењиво.

Попут диригената који руководе целим оркестром, дивно је гледати мајсторе како раслојавају одбране на себи својствен начин, као што су то некада радили Папалукас, Дијамантидис или Теодосић. Зато, докле год је кошарке, биће и плејмејкера

Можда зато последњи класични плејмејкери у нама буде посебну носталгију. Њихова игра подсећа да кошарка није само питање тога ко може најбрже да стигне до обруча или погоди најтежи шут. То је било евидентно сваки пут када чича Kалатес уђе у игру прошле сезоне за Партизан. Читање игре, промена ритма, поглед који превари одбрану, додавање које стигне тренутак пре него што се простор затвори и осећају да свих пет играча дише као једно.

И ту су и даље носиоци старе школе. Иако су Kампацо, Саторански, Слукас и други морали да развију своје шутерске способности, и даље има утакмица када потпуно контролишу темпо утакмице и донесу кључну предност свом тиму кроз ту контролу. Попут диригената који руководе целим оркестром, дивно је гледати мајсторе како раслојавају одбране на себи својствен начин, као што су то некада радили Папалукас, Дијамантидис или Теодосић.

Докле год је кошарке, биће и плејмејкера. У инат квази кошарци и НБА распуцавању.