Фудбалери Звезде и Партизана су педагошки радници

Фудбал је одавно превазишао оквире спорта, па самим тим ни људи који у њему раде више не могу да буду посматрани само кроз опис радног места у којем пише: ”Фудбалер, професионални спортиста и извршилац тактичких замисли шефа стручног штаба и његових сарадника.” Њихова улога данас је много већа од ове техничке, коју смо тако лаички и мало шаљиво описали.

Фудбал је некада био део живота навијача углавном викендом. Одлазило се на стадион, гледала се утакмица, а током недеље читале су се спортске стране у новинама и препричавали најважнији детаљи. Kасније су се појавили телевизијски преноси, па је фудбал ушао и у дневне собе, али је чак и тада имао своје јасно одређено место и време. Само понека ствар из јавног живота спортиста долазила је до јавности, док је већина остала скривена.

Данас фудбал више нема ни место ни време у нашим животима.

Осим што нам метафорички тече венама, недостаје још само да заиста физички потече кроз организам, па да потпуно нестане граница између фудбала и свакодневног живота

Рапидним убрзањем живота, изазваним развојем технологије, стигли смо до тога да је фудбал УВЕК ТУ . Осим што нам метафорички тече венама, недостаје још само да заиста физички потече кроз организам, па да потпуно нестане граница између фудбала и свакодневног живота.

Фудбал је у телефону, вестима, кратким и дугим снимцима, подкастима, емисијама, анализама, текстовима и специјализованим сајтовима, какав је и ВИП Ложа. Фудбал је увек и свуда око нас, а то значи да су увек ту и фудбалери.

Друштвене мреже довеле су до тога да они постану свеприсутни у животима младих људи. Прати се сваки њихов корак, начин на који тренирају, облаче се, проводе слободно време, разговарају са саиграчима, реагују на пораз, победу, провокацију или неправду. Њихов живот прати се готово из минута у минут, па се самим тим и опонаша.

Одавно се не копирају само њихови потези са лоптом. Опонаша се начин прославе гола, ход, фризура, стил облачења, гестикулација, понашање према противнику, судији и публици. Млади људи посматрају своје идоле и, свесно или несвесно, усвајају њихове моделе понашања и на терену и ван њега.

Ту долазимо до једног од најважнијих питања српског фудбала.

Наш фудбалски простор готово је секиром подељен на два велика пола, на навијаче Црвене звезде и навијаче Партизана. Та два пола нажалост налазе се у непрекидном сукобу, трвењу и лошим односима, нарочито у ономе што је видљиво, данас највише на друштвеним мрежама, а таква атмосфера неминовно се преноси и на млађе нараштаје.

Црвена звезда и Партизан зато имају огромну педагошку улогу у нашем друштву, иако се она ретко примећује и још ређе озбиљно сагледава. Можда ће неко рећи да је ова констатација превише филозофска, тешка или извучена из спортског контекста, али ја у њу искрено верујем

Млади навијачи међусобно комуницирају на начин на који клубови комуницирају у јавности. Једни према другима постављају се онако како виде да се играчи и представници клубова постављају према највећем ривалу.
Овде не говоримо о зрелим и формираним људима који умеју да одвоје спортско ривалство од стварног живота, већ о деци у формативним годинама, ученицима основне школе, који ће много тога разумети буквално и атмосферу из друштва пренети у свој мали свет, у учионицу, школско двориште, свлачионицу и личне односе.

Црвена звезда и Партизан зато имају огромну педагошку улогу у нашем друштву, иако се она ретко примећује и још ређе озбиљно сагледава. Можда ће неко рећи да је ова констатација превише филозофска, тешка или извучена из спортског контекста, али ја у њу искрено верујем. Да, кућа је корен, да породица је основа, али су наша два највећа клуба одавно толико дубоко у животима људи, да могу да кажем да имају и педагошку улогу и улогу у сазревању сваког младог бића које прати фудбал.

Млади навијачи не везују се само за грб и боју дреса, већ и за вредности које одређени клуб носи и јавно показује. Уколико је начин комуникације са ривалом агресиван, без поштовања и уз стално стварање слике непријатеља, онда постоји велика могућност да ће и они тај модел прихватити као нормалан.
Ако га усвоје у годинама у којима се личност још гради, понеће га даље кроз живот.

Наравно, ту долазимо и до родитеља, који често прихватају исти начин комуникације, поистовећујући сопствени идентитет са клубом за који навијају. Тако се фудбалска нетрпељивост преноси из јавног простора у породицу, из породице на дете, а затим из детета у школу, екипу и друштво.

Моје искрено мишљење јесте да оба клуба, али и сви други клубови који имају велики број навијача и масовне млађе категорије, морају озбиљно да воде рачуна о овом делу свог пословања, комуникације и јавног деловања, јер директно или индиректно учествују у образовању и формирању најмлађих.

Ту поново долазимо до видљивости и одговорности фудбалера.

Да су друштвене мреже постојале када сам ја имао 11, 12 или 13 година, сигурно бих желео да завирим у живот Јапа Стама, Малдинија, Роналдиња, Роналда, Бекама и осталих фудбалера који су почетком двехиљадитих били хероји моје генерације

Појавом друштвених мрежа добили смо могућност да пратимо њихове животе готово из минута у минут, а управо то најмлађи и раде. Да су друштвене мреже постојале када сам ја имао 11, 12 или 13 година, сигурно бих желео да завирим у живот Јапа Стама, Малдинија, Роналдиња, Роналда, Бекама и осталих фудбалера који су почетком двехиљадитих били хероји моје генерације.

Да сам, рецимо, свакодневно пратио Роналдиња и гледао снимке из његових излазака, можда бих помислио да је баш такав начин живота саставни део пута до врха. Ако мој узор тако живи и истовремено је најбољи на свету, због чега бих као дете мислио да је у томе нешто погрешно?

Са друге стране, да сам пратио Малдинија, који је играо до четрдесете године, вероватно бих видео човека који пази на своје тело, исхрану, опоравак и породицу. Око таквог узора можда бих почео да градим потпуно другачије вредности. Да сам пратио Бекама, желео бих да увек будем сређен, добро обучен и да имам добру фризуру.

Верујем да је јасно о чему говорим.
Тако се формирају и данашњи клинци.

Због тога популарни фудбалери два највећа српска клуба морају да схвате да се налазе под сталном лупом најмлађих навијача и да сваки њихов потез шаље одређену поруку. Њихово понашање показује деци шта је дозвољено, шта је пожељно и који модел понашања води ка томе да једног дана постану попут својих идола.

Потребно је зато ширити свест међу играчима који наступају за Црвену звезду, Партизан и репрезентацију Србије и отворено им рећи:

– Да, стигао си на сам врх српског фудбала. Све очи биће упрте у тебе. Постајеш један од најпознатијих фудбалера у земљи, али истовремено постајеш и један од најгледанијих педагошких радника јер си постао УЗОР. Сваки твој покрет биће снимљен, исечен, објављен, анализиран и усвојен као могући модел понашања, посебно током вечитог дербија.

Ако неки петлић види играча Звезде или Партизана како се током дербија хвата за међуножје и противнику показује неумесне гестове, шта ће га спречити да исто уради већ наредног викенда на својој локалној утакмици, у жељи да личи на свог идола?
Ако чује запаљиве изјаве на граници агресије, шта ће га спречити да истим тоном разговара са вршњацима у школи док причају о фудбалу или са противницима док игра утакмицу?
Ако види да се противник не поштује, да се судија вређа, да се пораз не подноси, а победа користи за понижавање другога, због чега би дете развило другачији однос према спорту?

Видљивост сваког потеза данас је огромна и тога морају бити свесни сви који се налазе на највећој спортској позорници. Баш тамо, у финалу тек завршеног Светског првенства, нажалост смо присуствовали сценама које нису за похвалу (далеко од тога), и то пред милионима деце која су широм света пратила пренос и која су могла да виде физички обрачун након утакмице. Бити професионалац данас у фудбалу захтева много више од пуког испуњавања тактичког плана на терену. Ментална стабилност и прибраност у одсудним моментима је кључна, што се и показало тиме ко је на крају подигао пехар намењен најбољој репрезентацији.

View this post on Instagram

A post shared by VIP Ложа (@viploza.rs)

Ако не можеш да поднесеш притисак, ако он из тебе извуче оно најгоре, на светској позорници, онда не схваташ добро своју улогу која се у фудбалу протеже даље од 90 минута самог меча.

Ово се, наравно, не односи само на фудбал. Исто важи и за кошарку и за све спортове у којима су играчи постали истовремено спортисти, јавне личности, инфлуенсери и узори.

Спортисти више нису само људи који постижу голове, убацују кошеве и доносе победе својим екипама. Они својим понашањем учествују у стварању младих људи.

Зато се надам да ће убудуће бити свеснији чињенице да их у сваком тренутку посматрају десетине хиљада деце чије се личности тек формирају и која још увек траже обрасце по којима ће градити сопствени спортски и животни идентитет.
Можда ће баш следећи њихов потез, гест или реченица бити оно што ће неко дете запамтити.
И можда ће управо на томе почети да гради себе.