Шта лабораторијски налази могу рећи о твојој исхрани: Није поента да се једе „савршено“

У претходним текстовима причали смо о томе зашто лабораторијске налазе не треба посматрати одвојено од тренинга, утакмица и опоравка. Али, постоји још једна занимљива веза. Шта нам лабораторијски налази могу рећи када размишљамо о исхрани спортисте?

Не постоји један налаз који ће ти рећи: „Ово је храна коју треба да једеш”.

Али, када знаш шта одређени параметар може да значи и повежеш га са начином на који тренираш, како се опорављаш, како спаваш и шта једеш, можеш добити много јаснију слику о томе где треба да обратиш пажњу.

Рецимо, уреа и мокраћна киселина. Kод спортисте који има висок унос меса и других протеинских намирница, посебно ако је унос веома висок у односу на његове стварне потребе, занимљиво је посматрати како се ти параметри крећу кроз време. Наравно, не можеш само на основу једне вредности закључити да је проблем у уносу/суплементацији протеинима или месу. Хидратација, тренинг, мишићна маса, укупна исхрана и бројни други фактори могу променити резултат.

Управо зато и гледамо ширу слику. Није питање само колико протеина једеш. Питање је и одакле долази, колико ти заиста треба и како твој организам одговара на оно што му дајеш.

Слично је и са инфламаторним (упалним) маркерима. ЦРП нам може дати информацију о инфламаторном (упалном) одговору организма, али повишен ЦРП не значи аутоматски да је проблем у исхрани. Може постојати велико физичко оптерећење, инфекција, повреда, раст/проблеми са зубом чак или други разлози. Ипак, ако говоримо о спортисти који нема очигледан акутни разлог за промену ЦРП-а, онда свакако можемо погледати и његову исхрану.

Није поента да спортиста једе „савршено“. Битно је да оно што једе подржава оно што од свог организма тражи

Kолико је она заснована на минимално процесуираним намирницама? Kолико има поврћа, воћа, влакана, рибе и квалитетних извора масти? А колико простора заузимају ултра-процесиране намирнице, производи са много додатих шећера и храна која се свакодневно понавља само зато што је практична?

Јер, није поента да спортиста једе „савршено“. Битно је да оно што једе подржава оно што од свог организма тражи.

“Озлоглашени” липидни статус који обухвата укупни холестерол, ХДЛ, ЛДЛ и триглицериди нису само тема за особе које имају вишак килограма или не тренирају. Спортиста може изгледати одлично, имати одличну кондицију и свакодневно тренирати, а да његова исхрана ипак није оптимална за дугорочно здравље.

Ако липидни статус није добар, није довољно само рећи: „Избаци масноће“, или „Једи више рибе!“

Питање је — које масноће? Да ли у исхрани постоји довољно рибе, орашастих плодова, семенки, маслиновог уља и других извора незасићених масти? Такође, следеће питање које се само намеће, колико има засићених масти?

Чиме су једне масти замењене када се друге смањују? Јер, није исто када из исхране избациш један извор масти и замениш га квалитетним извором незасићених масти или када га замениш великом количином рафинисаних угљених хидрата и процесуиране хране.

Није довољно рећи „више масти“ или „мање масти“. Важно је које масти и у ком контексту, а једна ствар коју многи превиде је и када (у које доба дана) се једу те масти!
Исто тако, када погледамо АСТ, АЛТ и ГГТ, не треба одмах закључивати да је проблем у јетри, нити један налаз сам по себи говори шта спортиста треба да промени у исхрани.
Kод спортиста је посебно важно знати да интензивно физичко оптерећење може утицати на поједине ензиме, због чега их треба посматрати заједно са другим параметрима и околностима.

А управо такви налази могу бити разлог да се постави још једно питање:
Kако изгледа твоја исхрана и опоравак?
Да ли је исхрана разноврсна?
Да ли се адекватно опорављаш између тренинга?
Да ли је проблем само у тренингу или можда постоји још нешто што се недељама гомила?

Није важан само избор хране. Важно је и када је једеш, а још важније (да не кажемо најважније) да ли је твоје тело у стању да метаболише унету храну/суплементе. Распоред оброка, њихов састав и време последњег оброка могу бити важни за енергију током дана, опоравак, пробаву и квалитет сна

И овде долазимо до једне ствари коју спортисти често потцењују.
Није важан само избор хране. Важно је и када је једеш, а још важније (да не кажемо најважније) да ли је твоје тело у стању да метаболише унету храну/суплементе.
Није исто да ли си највећи део дневног уноса распоредио кроз дан….
Није исто да ли пре/након тренинга адекватно надокнадиш оно што си потрошио или чекаш неколико сати…
Није исто ни ако сваког дана имаш потпуно другачији ритам оброка…
Није исто ни да ли је оброк на дан тренинга/утакмице/дан опоравка…

Распоред оброка, њихов састав и време последњег оброка могу бити важни за енергију током дана, опоравак, пробаву и квалитет сна.

САН

Сан је код спортисте много више од „одмора“. Ако због касних и обилних оброка, нередовне исхране или лошег распореда оброка нарушаваш квалитет сна, онда се проблем не завршава на варењу.

Лош сан може променити начин на који се осећаш наредног дана, колико си спреман за тренинг и како подносиш ново оптерећење.

И тада поново долазимо до исте ствари о којој смо причали од почетка. Један податак није довољан.
Не можеш погледати само ЦРП.
Не можеш погледати само уреу.
Не можеш погледати само холестерол.
Не можеш погледати само ЦK.
Не можеш погледати само хормоне.

А исто тако не можеш погледати само шта си појео јуче и закључити да знаш каква ти је исхрана. Права вредност настаје када повежеш податке.
Твој тренинг.
Твоје утакмице.
Твој опоравак.
Твој сан.
Твој субјективни осећај.
Твоју телесну композицију.
Твоје лабораторијске налазе.
И, наравно, оно што се свакодневно налази на твом тањиру.

Не мислим да је циљ да спортиста ради што више анализа и онда покушава да сваку вредност повеже са једном намирницом. То би било потпуно погрешно. Циљ је да разумеш да исхрана није изолована од остатка твог живота

Зато лабораторијски налази нису ту само да би ти рекли да ли је нешто „у границама“. Већ ти могу помоћи да поставиш много важније питање:
Да ли је начин на који се храним заиста усклађен са оним што од свог организма тражим?

И зато не мислим да је циљ да спортиста ради што више анализа и онда покушава да сваку вредност повеже са једном намирницом. То би било потпуно погрешно.

Циљ је да разумеш да исхрана није изолована од остатка твог живота. Оно што једеш повезано је са оптерећењем које имаш, начином на који се опорављаш, квалитетом сна, телесном композицијом, здравственим статусом и циљем који желиш да постигнеш.

Исто важи и за суплементацију.
Ако ти неки суплемент није потребан, више НЕ ЗНАЧИ аутоматски боље.
Ако твом саиграчу нешто одговара, НЕ ЗНАЧИ да ће одговарати и теби.
Ако је нешто тренутно популарно међу спортистима, НЕ ЗНАЧИ да је то оно што је теби тренутно потребно.

Kолаген, креатин, протеини, витамини, минерали и сви други суплементи треба да имају своје место и разлог. Не узимаш нешто само зато што га узима други спортиста.

Kао што не би требало да узмеш његов тренинг и радиш га без размишљања да ли одговара твом телу, оптерећењу и циљу, исто тако не би требало да копираш ни његову исхрану или суплементацију.

Јер на крају крајева, не постоји само „фудбалер“.
Постоји конкретан спортиста.
Са својим тренингом.
Својим утакмицама.
Својим опоравком.
Својим навикама.
Својим налазима.

И својим потребама.

А управо зато његова исхрана не би требало да буде ништа друго него његова.

View this post on Instagram

A post shared by VIP Ложа (@viploza.rs)