Традиција нестаје без трага: Процват Евролиге или суноврат европских играча

Већ неколико година траје тренд међу највећим клубовима Евролиге да се гурају огромне паре у плате играче. Скоро сви евролигашки клубови, па и наши представници, имају тенденцију да јуре велика имена на тржишту док склапају екипу, а често се превиди како се тај играч уклапа у екипу и потенцијал млађих играча који су јефтинији.

Долазак све већег броја америчких играча и прилике које млади европски играчи имају на колеџу у Америци, доводе до тога да имамо све мање младих играча који се развијају у најбољим клубовима Европе. И док у Евролиги има све више јаких НБА имена које ту и тамо буду пун погодак, поставља се питање колико је добро за европску кошарку да се настави у овом правцу.

Панатинаикос је у сезони 2021-2022 имао свега 5,5 милиона евра обавезе у платама према играчима, док је прошле сезоне то било око 26 милиона

ЕВРОЛИГАШKИ БУЏЕТИ

Све указује на то да кошарка у Европи цвета. Скоро сваки тим је увећао своје буџете за минимум 50% у односу на четири године уназад и сада није реткост да имамо играче који играју за неколико милиона евра по сезони. Плаћенији играчи доносе квалитетнију кошарку и Евролигин производ постаје све бољи. Барем би тако требало да буде.

Узећемо примере који показују колико је заправо велик овај раст, поготово у највећим европским клубовима. Панатинаикос је у сезони 2021-2022 имао свега 5,5 милиона евра обавезе у платама према играчима, док је прошле сезоне то било око 26 милиона. Олимпијакос и Реал Мадрид су исто били на око 20 милиона, а ту су и нови пројекти који су приватно финансирани као што су Хапоел и Дубаи, који прилазе врло близу овим цифрама.

Тај тренд не изгледа као да ће стати. Грчки гиганти су већ потписали многа имена која сигурно нису јефтина и биће сигурно на врху по платном списку у Евролиги. У највећем европском такмичењу постоје одређени пенали и порези за прекомерно трошење, али ни близу правилима које је скоро увео НБА са озбиљним спортским последицама по тим. Богати клубови могу да истрпе казне без проблема, тако да их то не спречава да имају пун ростер звезда, док се мањи клубови муче да саставе компетентне ростере.

Не могу да кажем да кошарка није побољшана у односу на деценију уназад. Kонкуренција у свакој утакмици је већа и није огромно изненађење ако нека од слабијих екипа победи неког европског гиганта. Али, то побољшање се чини скоро фабрички. Долазак великог броја америчких играча који нису успели у НБА можда доприноси успеху клуба у највећем европском такмичењу, али се губи она драж европске кошарке и конекција навијача са самим тимом.

ГДЕ СУ МЛАДИ ИГРАЧИ?

Једна од директних последица огромног пораста буџета је да се траже прекаљени играчи и ветерани који ће максимално повећати шансе да се дође до резултата. То чини да постоји све мање шанси за младе играче који су прошли млађе селекције неког тима да покажу шта умеју. Са мањим буџетима, тимови су били приморани да на клупи имају јефтине младе резерве, док су сада та места попуњена са играчима на милионским уговорима. Ретко која екипа нема бар 12 прекаљених играча који се скидају сваку утакмицу.

Постоје само четири играча са 21 или мање година који су имали озбиљан допринос својој екипи претходне сезоне, то су Мелвин Ажинса, Серђио де Лареа, Салиу Нианг и Момо Фаје, то је знак да нешто није у реду…

Ово није само субјективни осећај. Бројке говоре исту причу, јер постоје само четири играча са 21 или мање година који су имали озбиљан допринос својој екипи претходне сезоне.

Мелвин Ажинса је имао прилично велику улогу у екипи Асвела са скоро 18 минута по мечу, али француски тим често није био конкурентан прошле сезоне.
Можда и највећи утицај је имао Серђио де Лареа у Валенсији који имао неколико феноменалних партија које су довеле до тога да буде 25. пик на овогодишњем драфту, али је имао лимитираних 10 минута по мечу у Евролиги.
Једно од откровења је био и Салиу Нианг из Болоње са 7 поена и 5 скокова за 21 минут по мечу, а ту је и Момо Фаје из Париза који је на тренутке изгледао доминатно у рекету за 17 минута на паркету.

Даље од ове четворице није било запаженијих улога играча млађих од 21 године. То је знак да нешто није у реду. Годинама уназад смо имали врхунске таленте који су добијали шансу врло рано у каријери да покажу шта знају и то је допринело томе да имају богату интернационалну каријеру. Сетимо се Дина Рађе и Тонија Kукоча у шампионским годинама у Југопластици или великих роли које су, рецимо, Марко Гудурић и Богдан Богдановић имали у нашим клубовима у Евролиги док су имали мање од 21 године. Да не причамо о Луки Дончићу који је био МВП са само 19 година.
Једноставно, немамо толики прилив младих талената који ће се калити у Евролиги.

Али, где они завршавају? Многи старији навијачи често куде младе играче у последњих неколико година, јер траже шансу ‘преко баре’. Сматрам да је потпуно логично да траже прилике тамо, јер овде нису пожељни. Kада додамо на све то чињеницу да могу да зараде десетоструко више новца играјући за неки од водећих америчких колеџа, избор је очигледан. Већа шанса да се експонирају на великој сцени, плус леп финансијски бонус.

Процените сами. Да ли бисте радије гледали гомилу бивших НБА играча који се чешће не снађу у европској кошарци или бисте гледали младе таленте како уче на својим грешкама и постану бољи играчи сутра због тога? Доња половина табеле свакако закаже сваке године, па имамо милионске играче који разочарају, док млади нараштаји не добијају шансу. Не постоји нека разлика између 14. и 16. позиције у Евролиги, а дати младом таленту 20 минута по утакмици на највећем нивоу може да значи много за његов развој.

На нашим просторима одувек је важило да имамо најбољу школу кошарке, школу која је избацивала легендарне матуранте. Не смемо дозволити да та традиција нестане без трага

На крају остаје питање – шта је старије? Kокошка или јаје? Да ли евролигашки тимови немају довољно младих талената у ростеру, јер им је примамљвиије да играју за уносне уговоре у НЦАА, или одлазе тамо због недостатка прилике у Европи? На нашим просторима одувек је важило да имамо најбољу школу кошарке – школу која је избацивала легендарне матуранте.

Не смемо дозволити да та традиција нестане без трага.