НИЛ и зашто колеџи у Америци сад толико плаћају кошаркаше?

Прошле године, негде на прелазу из пролећа у лето, кренуло је све више да се прича и пише о одласцима кошаркаша у Америку, само уз једну битну разлику. Није тема био НБА, већ НЦАА, односно колеџ кошарка. Играчи су масовно почели да одлазе на колеџ, а иза целе приче стоје три слова НИЛ – name, image, likeness – или на српском име, слика и личност (може и имиџ у слободнијем преводу).

Многи су се тада питали, а и даље то чине, како је могуће да толико младих иде тамо? Јасно је, новац је неупоредив и оно што играчи могу да зараде за две сезоне на колеџу, реално не могу за 12 година у Европи, али није једини разлог, иако често може да буде пресудан. Уз то иду простор за играње и потенцијална одговорност на терену, све чему у Европи као тинејџери (и не само они) нису ни близу.

Не би играли на елитном нивоу, питање је и какву би шансу добили генерално, не само у Евролиги, а финансијски је сулудо упоређивати. Уз то, ни мало занемарљиво, школовање и диплома су нешто на шта млађе генерације очито више обраћају пажњу него неке пређашње, па и то игра огромну улогу у целој причи. Само пре годину дана је требало више од 50 младих кошаркаша из Србије да крене или је кренуло пут америчких колеџа, па да их укупно буде 100 или више… А последњи пример је суперталентовани Никола Kустурица који је из Барселоне отишао у Лос Анђелес на чувени UCLA и на којем би, према одређеним информацијама, требало да заради око 12 милиона долара за две сезоне.

View this post on Instagram

A post shared by UCLA Men's Basketball (@uclambb)

О чему се, заправо, ради? НИЛ је променио кошарку у сваком смислу, у питању је скраћеница за “name, image, likeness“, односно име, слику и личност (имиџ) на нашем. Овај појам се односи на законско право појединца да контролише како се користи његов идентитет у комерцијалне сврхе. Другим речима, спортистима који наступају на нивоу колеџа (па чак и средњих школа) је омогућено да и сами профитирају од свог талента и ван терена. Досад је обичај био да сав новац иде универзитетима и школама.

Дуго је америчким универзитетским спортистима било забрањено да зарађују на својој популарности потписивањем за универзитетске тимове и аутоматски су се одрицали својих НИЛ права. Рецимо, млади кошаркаши су својим универзитетима доносили милионе долара зараде, рекламирали и повећавали навијачке базе, без да су од тога на било који начин сами финансијски приходовали. Међутим, 2021. године дошло је до великих промена и комбинација нових правила НЦАА и закона у више савезних држава омогућила је студентима спортистима да поврате та права.

Од тада, они могу потписивати спонзорске уговоре, рекламирати производе или појављивати се у промотивним кампањама и зарађивати на друштвеним мрежама.

Овај појам се односи на законско право појединца да контролише како се користи његов идентитет у комерцијалне сврхе. Другим речима, спортистима који наступају на нивоу колеџа (па чак и средњих школа) је омогућено да и сами профитирају од свог талента и ван терена. Досад је обичај био да сав новац иде универзитетима и школама

Kонтролисање НИЛ уговора је комбинација школских правила и државних закона. У државама које немају конкретне прописе, НЦАА препушта универзитетима да сами дефинишу правила за своје спортисте. Уобичајени захтеви укључују да спортисти морају да добију пословну обуку или савет пре него што склопе уговор, као и забрану промовисања одређених производа (алкохола, дувана, кладионица). Даље, школе првобитно нису смеле директно да плаћају спортистима, па је постојала такозвана правна сива зона и у њу се “упада” када се у причу умешају донаторски клубови (booster clubs).

У најкраћем, донаторски клубови су посредници између новца и спортиста, и у теорији представљају финансијску подршку школама, али у пракси то често изгледа другачије.

У неким америчким државама је нејасно колико далеко клубови смеју да иду далеко у подршци играчима, што отвара простор за потенцијалне злоупотребе. Зато су ту донаторски клубови, односно организације повезане са универзитетима које окупљају богате појединце, бивше студенте и друге спонзоре а који финансијски помажу спортске програме школе.

Званично, booster клубови донирају новац универзитету или спортском одељењу за опрему, инфраструктуру, стипендије и слично. У пракси, поготово сада у НИЛ ери, многи booster клубови формирају незваничне организације (“цоллецтивес”) које прикупљају новац и склапају НИЛ уговоре директно са спортистима, за промоцију, рекламе, наступе на догађајима и слично.

У преводи, школа није смела директно да плаћа својим студентима спортистима и онда су то чинли booster клубови уместо школе, и тако је било од 2021. до 6. јуна 2025. године када је, због судске пресуде и нагодбе тешке чак 2,8 милијарди долара, НЦАА приморан да кроз поделу прихода (ревенуе-схаринг) са својих универзитета ретроактивно исплаћује студентима спортистима арбитрарно процењен део износа инкасиран од 2016. године до тада кроз годишње рате.
Због тога је сваки колеџ прве НЦАА дивизије могао да има буџет од по максимално 20,5 милиона долара за плате својим студентима који се баве спортом. Пресуда калифорнијске судије Вилкен вукла се још од 2015. године када је тужбу против НЦАА покренуо и добио Ед О’Бенон, бивши играч УЦЛА шампионског тима из 1995. Тако је после поменуте нагодбе за америчке универзитете постало обавезујуће да њихови студенти легално већ од 1. јула 2025. почну да примају новац директно од самих универзитета.

Откако су студенти спортисти у САД добили право да зарађују на основу свог имена, слике и лика (name, image, likeness), отворена је потпуно нова ера, не само у универзитетском, него у спорту уопште. Данас спортисти склапају разноврсне уговоре од локалних бизниса до глобалних брендова

То даље значи да ће финансирање спортиста долазити директно из универзитетских спортских департмана у који ће пробати да кроз пореске олакшице обухвате и бустерске НИЛ колективе, па сви колеџи прве НЦАА дивизије већ имају генералне менаџере, баш као екипе у свим америчким професионалним спортовима.

Наравно, ту је и доста правних изазова на путу транспарентности, као на пример правила која диктирају колико дуго и са колико година неко може да игра универзитетске спортове, јер примери иду и до 26. године, што је претходно било прилично незамисливо.

View this post on Instagram

A post shared by VIP Ложа (@viploza.rs)

Било како било, нова НИЛ ера је од тада под контролом чувене ревизорске фирме “Deloitte” која ће имати и интерни увид у примања спортиста. Kонтролна комисија основана од стране НЦАА имаће надзорника, у питању је Брајан Сили који долази након каријеру у бејзболу где је надзирао систем МЛБ којим су спречаване малверзације.

Откако су студенти спортисти у САД добили право да зарађују на основу свог имена, слике и лика (name, image, likeness), отворена је потпуно нова ера, не само у универзитетском, него у спорту уопште. Данас спортисти склапају разноврсне уговоре од локалних бизниса до глобалних брендова.

Где је крај целе приче и куда води – тешко је рећи. То, вероватно, мало ко и зна… Оно што се са сигурношћу може рећи је да нико неће младом играчу дати 500.00 или 700.000 долара и више по години, па је више него јасно због чега се, између осталог, колеџ бира. Ту су, наравно, и факултетска диплома са светски престижних универзитета, могућност студирања и играња кошарке у Америци, прилика да млади људи обезбеде бољу будућност, не само себи већ и породици, и не само финансијски.

НЦАА спада у најбоље могуће излоге за младе кошаркаше, поготово јер су константно на оку локалним скаутима, па ако не успеју у НБА, увек постоји могућност повратка у Европу.

Такође, за одређене (или многе) љубитеље кошарке можда не претерано разумљив разлог, али гледање у даљу будућност по питању озбиљног образовања пружа и додатну животну сигурност и алтернативу, јер момцима даје већи спектар могућности чак и да буду принуђени да престану да играју кошарку или каријера не крене жељеним током.

И наравно да није у целој причи све тако ружичасто, има и негативних страна, дешава се да се тимови мењају после годину дана, па рад са великим бројем тренера и саиграча може често да буде контрапродуктиван. Често позиција ставља играча у ситуацију да гледају себе и прибегавају себичности некад, што баш и није смисао кошарке као игре, али неки други приоритети су зато на површини.

Нико у Европи не би могао да обезбеди играчима, посебно младим, то што могу да добију у Америци, и опет наглашено – не само финансијски.

За крај ћемо и да одемо са кошаркашких терена, неколико година, па и деценија уназад. Прво у 2013. када је настао један од најпопуларнијих снимака на сада угашеном порталу “Vine”. Сигурно вам је познат снимак/гиф дечака како гледа са стране у камеру док га неко снима. Овај младић постао је те 2013. године познат широм света као “Popeye eye kid“, и тако је остао наредних осам година све до одлуке Врховног суда Сједињених Америчких Држава у случају “НЦАА против Алстона”.

Тада је, након више деценија, сукоб између НЦАА (главног тела америчког колеџ спорта) и спортиста кулминирао пресудом у процесу који су водили НЦАА и Шони Алстон. Да не ширимо причу јер је прекомпликована и траје више од седам деценија, тачније од 1953. године када је Врховни суд Kолорада пресудио да је Ернест Немет, звезда америчког фудбала на Универзитету Денвер, означен као запослен у овом клубу, па је НЦАА да би спречила одговорност клубова створила термин “студент-спортиста” по ком је било незаконито да спортисти на том нивоу примају новчану накнаду било каквог типа. Од тог тренутка започела је и борба студената за део новца који НЦАА заради.

Углавном, Врховни суд САД је 2021. године пресекао и спортисти који играју на колеџу могу да добијају финансијску накнаду, а горе наведени акроним НИЛ преко ноћи постао једна од најважнијих ствари модерног спорта.

И какве то сад има везе са оним дечаком који гледа са стране у камеру док га неко снима? Управо је тај дечак по имену Дајанрест Kолин на конто старе славе постао и заштитни знак ланца брзе хране који га је прославио. Kолин се нашао на рекламним билбордима и заузврат почео да добија поприлично озбиљну своту новца (званично није саопштена).