Зорана, ти баш ниси било ко

Зорана Аруновић, једна од најуспешнијих српских спортисткиња у историји, одлучила је да после више од две деценије заврши каријеру у стрељаштву. Освојила је све што се освојити може, власница је и светског рекорда, а њена животна слагалица добила је последњи део када је додато олимпијско злато у Паризу 2024. Било је то лето када су неке животне лекције погодиле центар за десетку и затвориле пун круг.

View this post on Instagram

A post shared by Zorana Arunović OLY (@zoranaarunovic)

“Откако знам за себе, мој живот се мерио у круговима и милиметрима. Почела сам као дете. Гледала сам старије. И мислила: једног дана бићу као они. А можда, ако будем радила довољно… и боља. И радила сам. Стрељаштво ме није научило само да погодим центар. Научило ме је да останем мирна када је око мене хаос. Да издржим када боли. Да наставим када не иде. Да прихватим да некада један милиметар одлучује све. Победу. Пораз. Године рада.

Kроз целу каријеру пред очима ми је била једна медаља. Олимпијска златна.

Спремајући се за њу, освојила сам све остале. Светска злата. Европска злата. Светске купове. Постигла светски рекорд. А онда је и она дошла на ред. И заокружила целу причу. Данас знам да ме није обликовала та медаља. Обликовало ме је све што је било потребно да до ње стигнем. Сваки тренинг. Сваки промашај. Сваки пораз. Сваки пут када сам морала поново.

И кроз све то нисам била сама.

Сејо…

Ово никада није био само мој пут. Био је наш. Твоја љубав ме је гурала онда када ја више нисам могла. Од мене си направила шампиона. Али, још важније, направила си ме бољим човеком.

Заједно смо сањале. Заједно смо падале. Заједно устајале. И на крају… Заједно смо освојиле све.

Данас могу да кажем да сам добила све што сам од овог спорта могла да пожелим. Медаље. Победе. Успомене. Али, највредније што ми је дао не може да стане ни на једно постоље. Дао ми је нас.

И зато је време.

Драго стрељаштво… Хвала ти за сваки милиметар. За сваки погодак. И сваки промашај. За све што си ми узело. И за све што си ми дало. И зато ово је крај.

Зорана Аруновић, over and out“.

Слободно прочитајте још неки пут ову опроштајну поруку. И онда опет… Толико јаких порука има у овом опроштају, који је далеко од спортског. Да, јесте Зорана Аруновић ставила тачку на богату и инспиративну каријеру, али њен траг превазилази оквире стрељаштва.

Сејо… Од мене си направила шампиона. Али, још важније, направила си ме бољим човеком. Медаље. Победе. Успомене. Али, највредније што ми је дао не може да стане ни на једно постоље. Дао ми је нас.

Ако вам од ових речи није застала она емотивна кнедла у грлу, онда ништа, не морате даље да читате.

Посебно место у њеној каријери има рођена сестра Јелена Аруновић, која јој је била тренер, али и много више од тога. Њихов однос превазилази класичан однос спортисте и тренера, и био је заснован на поверењу, разумевању и дугогодишњем заједничком раду. Сарадња Јелене и Зоране Аруновић представља један од најуспешнијих породичних и професионалних тандема у историји српског спорта.

И превазилази га, јер нам даје један људски приказ и пример који треба следити на спортско-животном путу.

“Да нисам тренирала тебе, никада не бих знала колико заиста могу, данима и годинама, да будем посвећена свом позиву. Речи би поквариле оно што осећам када помислим на тебе и све што смо заједно изгурале”, коментар је којим се Јелена опростила од сестрине каријере на прву, а када су се мисли мало сабрале то је изгледало овако:

“Хвала ти. Хвала ти на свакој успомени, на сваком осећају поноса и среће, али и на тузи због које сам све оно лепо ценила још више. Хвала на свакој бесаној ноћи после лошег резултата. Тада сам знала да ми је и даље стало. Хвала на оном једва чекању да сване, само да бих ти рекла шта сам ново смислила. И хвала ти што си јуначки носила и подносила мој оптимизам.

Не преврћи очима, видиш да сам ипак била у праву!

Остале су све наше папирчине као сведоци планова које смо правиле. И све медаље као доказ оног мог да бројеви, ипак, никада не лажу.

Хвала ти што сам сваке године, седећи иза тебе и пратећи твоје мечеве, умрла бар по једном. Не знам колико ми је још умирања, након тебе, остало.

И хвала ти што смо заједно расле, грешиле, училе, мењале се и увек тражиле начин да будемо боље. Хвала ти бескрајно.

Али највише од свега, хвала ти на поверењу.

Оно што смо заједно направиле остаје заувек.

Поносна сам на тебе”, написала је Јелена Аруновић у својој објави.

Посвећеност.
Понос и срећа.
Лоши резултати и бесане ноћи.
Туга после које се оно лепо још више цени.
Доказ да ти је стало док се заједно греши, учи, расте и тражи начин да будеш бољи.
Сведочанство остварених снова и поверење као основа свега.

Kада разложите све ове емоције преточене у речи, добијате много више од неке опроштајне поруке. Поруке које су послате су заправо много дубље и осликавају прави темељ једног здравог односа и историјски успешне сарадње у коју је уткано толико одрицања, као и оних најтежих животних тренутака који те сурово обликују.

Један од тих вероватно никад до краја нећу разумети, ту бол које су Јелена и Зорана (и не само оне, наравно) осетиле када је преминула Бобана Момчиловић Величковић. Време је пролазило, бол се није смањивала, и неће, а олимпијско злато у Паризу, то једино које је Зорани недостајало у каријери о којој може и треба књига да се напише, као да је и уз помоћ неке “више силе” стигло око врата. И у тим тренуцима, највеће животне среће, Зорана се присетила прерано изгубљене пријатељице и врхунске репрезентативке у стрељаштву. Верујем да не могу многи у таквим ситуацијама да се сете оних којих нема и да њима припишу део успеха.

“Ми смо 2020. изгубили члана тима и више од тога, пријатеља. Говорила сам да ћу увек причати о њој јер нам је значила пуно, заслужила је да живи кроз нас и наш успех. У Токију сам хтела да освојим медаљу и кажем да је то за њу, али користим ову прилику да кажем да има свој део у овој мојој медаљи. Успомене на њу живе и живеће док ми што смо је волели чувамо сећање на њу. Рећи ћу њено пуно име да је и ви запамтите, Бобана Момчиловић Величковић”, рекла је Зорана кроз сузе на конференцији у Шатеруу.

Kада је Зорана у сузама на постољу пољубила то одличје после финала у Шатеруу, смисао је добио сваки тренинг. Сваки промашај. Сваки пораз. Сваки пут када је морала поново.

И могу сада да вас брзински спроведем кроз правила у миксу, која сам до детаља научио лета 2024. на Олимпијским играма у Паризу. Свако пуца једном по серији, резултат се сабира и ко је бољи добија два поена, ко први дође до 16 осваја злато, а ми смо имали част и привилегију да сведочимо епском финалу. Узбуђење, драма, преокрети, велика разлика и истинско чудо на крају. Повели су наши Зорана Аруновић и Дамир Микец, ривали из Турске су побегли на чак 8:2, али су знали наши шампиони како да узврате.

Да ми је неко рекао да стрељаштво може да буде тако драматично и динамично… Невероватно како 0,1 одлучује да ли си олимпијски шампион или ниси. Ближио се сам крај, Микец је упуцао десетку за преокрет и прво вођства још од самог старта. Узвратили су одлични Турци за 12:12, и то тако што су сво четворо погодили десетке. Драма на врхунцу, последња серија, ко победи – осваја злато. Било је 20,1 наспрам 19,3 у тој серији и најсјајније одличје завршило је око врата Зоране и Дамира више него заслужено.

Цела прича која говори о, пре свега, људскости, а онда и великим шампионима, мотивацији, заједништву, добила је филмску ноту с улогом Соње Васић. Она која одлично зна како се постаје шампион, златна српска кошаркашица, једна од наших највећих у историји игре, била је шефица мисије Тима Србије у Паризу, и неко ко је покренуо Зорану и Дамира после њихових појединачних наступа испод очекивања.

“Винула нас је у небеса дан пред финале на један јако разумљив начин, свесна колико нас та жеља оптерећује. Њен приступ је био такав да смо ми полетели и рекли да ћемо разбити у финалу. Први пут сам видела колико неко са стране може да утиче у позитивном смислу, баш нам је помогла”, испричала је Јелена Аруновић.

И онда се дошло и до тог највишег места на победничком постољу, на којем је Зорана са посебним емоцијама гледала златно одличје.

Функције дођу и прођу, а бити пријатељ и човек је нешто много веће од свега. Веће и од те олимпијске медаље, јер ни ње МОЖДА не би било да речи попут “Ти ниси било ко” није имао ко да упути када је најпотребније

“Око врата ми се нашло нешто што ми је у том тренутку најбитније на целом свету. Погледала сам је и одмах пољубила, и Дамир када ме је погледао мислим да је схватио важност тог момента за мене. А Соња, све што је рекла је било оно што треба да чујемо, што нам је било потребно, да нас утеши и да знаш да ниси сам, и да те она разуме као човек, бивши спортиста и тек онда функционер. ‘Ти баш ниси било ко’, и још нешто што нам је рекла имало је толико смисла и велико јој хвала, на стрелиште је дошла као функционер, а у нашу свлачионицу ушла као пријатељ, капитен и човек”.

Функције дођу и прођу, а бити пријатељ и човек је нешто много веће од свега. Веће и од те олимпијске медаље, јер ни ње МОЖДА не би било да речи попут “Ти ниси било ко” није имао ко да упути када је најпотребније. И не само њих, већ и оне када је најтеже, а опет шта је лепше него делити срећу са најближима.

Знате оно, срећа је једино што се умножава када се дели.

Зато Зоранина и Јеленина прича треба да буде права мотивација и путоказ, и да се окружите само својим људима којима верујете, јер онда је све могуће. Баш све. Јер иза свега тога стоји небројано тренинга, рада, падова, подизања, разговора, савета, и оно можда пресудно – нема одустајања.

И, наравно да Зорана није било ко, него пример на који се треба угледати.