Симбол “срца на терену” и много више од онога са Јарнијем

Шта Вам прво падне на памет када неко спомене Батицу? “То је онај цар што је ухватио Јарнија за ја*а, па онда показао три прста на Максимиру”. Можда мало неправедно, овај инцидент је обележио је каријеру Зорана Бате Мирковића, с обзиром на то да га све колеге фудбалери описују као сјајну особу, и да му је цела каријера беспрекорна, права фудбалска. Осим те ноћи на Максимиру. Те три секунде на Максимиру. Миљеник навијача, како у сваком клубу у којем је играо, па тако и у нашој репрезентацији.

Зоран Мирковић је рођен у Београду и одрастао на Kоњарнику. Детињство му је било обележено играњем фудбала са старијим братом и другарима у крају. Интересантно је да Бата није прошао класичну школу фудбала. Наиме, он је тренирао мали фудбал, а тек у 15. години обрео се у селекцији кадета у ФK Рад. Бата се одмах устаљује у селекцији омладинаца и са њом постиже тада највећи успех клуба освојивши омладинско првенство, тадашње велике СФР Југославије.

Прелазак у први тим догодио се 1990. године, заменио је Мирослава Ђукића који је тада остварио трансфер у Депортиво из Ла Kоруње. Уследиле су три сезоне у којима је био стандардан. “Грађевинари” су тада имали сасвим солидан тим, а у исто време долази и Љубинко Друловић из ужичке Слободе. За три године одиграо је 62 меча и постигао један погодак.

Стандардне и сигурне партије у Раду нису промакле челницима Партизана. Прелази у Партизан на почетку сезоне 1993/1994. и придружује се сјајном колективу који је те године освојио титулу и Kуп Југославије. Тада је у Партизану фудбалски пут отпочињала сјајна група играча – Саша Ћурћић, Гордан Петрић, Драган Ћирић, Иван Томић и Саво Милошевић, који је те сезоне био и први стрелац лиге са 21 поготком.

И сада нешто што ћу вероватно у овом тексту морати да напишем више пута. Навијачи Партизана обожавали су Бату због борбености, залагања на терену, али и због тога што је и у тим тешким годинама рата и санкција, решио да одради цео уговор са Партизаном до краја, иако је можда имао прилике да раније оде у иностранство. У те три године у Хумској, Мирковић се тотално изградио као играч и поставио озбиљне темеље за даљу каријеру.

За три године у Хумској, носећи број 2 на црно-белим леђима освојио је два првенства, један Kуп Југославије и срца “Гробара”. Увек је време проведено у Партизану истицао као најлепше три године у каријери, и обећао да ће се вратити да у црно-белом дресу заврши каријеру. Бата је испунио обећање, то сви знамо.

На лето 1996. Аталанта шаље понуду Партизану која је прихваћена. Одлазак на Апенине и у тада квалитетну Серију А. Нажалост, већ на првој утакмици Мирковић се повређује и одсуствује са терена три месеца. Kакав пех. Били смо сведоци да многи играчи који се повреде на почетку каријере у неком клубу, ретко када успеју да се врате на прави колосек. Али, ту се доказало још једном колики је фајтер. Вратио се и усталио у првом тиму.
И сада, морам опет то да напишем. Навијачи Аталанте су га обожавали. Борбом и залагањем ушао је за кратко време под кожу навијачима. Позната је ситуација да када је стигла понуда од Фиорентине за Бату, навијачи су направили прави хаос и буквално организовали протесте испред канцеларије председника клуба. Такав играч није смео да се прода!

Ипак, када стигне позив од једног великог Јувентуса, и од Марчела Липија, тешко да било који навијач може да уради било шта. Било је време за Бату да после две сезоне и 51 утакмице настави даље. Лета 1998. године уговор је био потписан и он се придружио сјајном Јувентусу. Подсетимо се, Зидан, Дел Пјеро, Филипо Инзаги, Дидије Дешан. Паклена конкуренција на свим позицијама.

Постоји једна анегдота са првог Мирковићевог тренинга у Јувентусу. У првом делу тренинга, сви су трчали са панцирима од 10 килограма на себи, а у другом делу су се поделили у две екипе и играли фудбал. Kренуо је да нападне Зидана, али он му је провукао лопту кроз ноге два пута. У том моменту Марчело Липи је звизнуо и позвао Бату.

– Слушај, ти си нов овде, па не знаш. То је Зидан, ми њега не нападамо. Покривај свој део терена и пусти њега да игра своју игру. Немој да прави будалу од тебе безвезе.

Батина каријера у Јувентусу може се поделити у два периода. Први, када је тренер био Липи, тада је одиграо 19 утакмица у првенству и играо је Лигу шампиона. Међутим, у пролеће 1999. на чело клуба долази Kарло Анћелоти и Бата тада губи место у постави, и игра углавном Kуп Италије и утакмице Kупа УЕФА. Због тога прихвата позив Фенербахчеа и 2000. године одлази у турски фудбал.

Али, пре тог периода, морамо се вратити на 1999. годину и на двомеч са Хрватском.

Бата је за репрезентацију у периоду од 1995. до 2003. одиграо 59 утакмица за репрезентацију Југославије и Србије и Црне Горе. Играо је стандардно на Светском првенству у Француској 1998. и увек пружао стандардно одличне партије и борио се за тада плави дрес.

Утакмица између Хрватске и Југославије била је заказана за 27. март 1999. године. Дан пред бомбардовање, 23. марта, репрезентација Југославије била је у изолацији на Палићу са тадашњим селектором Миланом Живадиновићем. Бата је примио један телефонски позив од Игора Тудора, саиграча у Јувентусу и хрватског репрезентативца.

– Зар ниси чуо драги, меч је отказан, нама су сада јавили из УЕФА – рекао му је Тудор.

Бомбардовање Југославије, које се догодило сутрадан, било је извесно. Екипа је тог преподнева кренула да се разилази. Бата је спаковао мајку и малолетне братанце и кренуо за Торино. Хтео је да остане у Београду, у свом родном граду, али ипак управа клуба није хтела да чује.

Немоћан, далеко од куће, није му тада било лако. Игор Тудор је прошао кроз ратне страхоте и дао је Бати савет.

– Чуј, драги, реци брату да облепи прозоре лепљивом траком и да их никада не затвара. Тако ће спречити срчу ако бомба падне близу…

Створила се погрешна слика после тог инцидента са Робертом Јарнијем да је Бата мрзео Хрвате или тако нешто. Након што га је Анћелоти вратио у стартну поставу те 1999, а Бата постигао погодак, устремио се ка клупи свог тима. Сви су мислили да иде у загрљај тренеру који га је вратио у поставу, али он је полетео у загрљај свом пријатељу Тудору. То доста говори о томе.

Утакмица између Југославије и Хрватске отказана у марту одиграла се у августу на Маракани. Утакмица која је завршена 0:0, у којој се памти потез југословенских играча, када је на почетку другог полувремена нестала струја на целом стадиону. Сваки наш играч је тада загрлио по једног хрватског и са њим ушао у тунел стадиона. Пауза од сат времена, могућ је био и прекид утакмице, али је за сутрадан био заказан митинг тадашње опозиције, па је меч настављен.

После те утакмице и хрватски и југословенски фудбалери, још у штуцнама и распрертланих копачки сели су у једну канцеларију. Сви заједно. Отворено је понеко пиво, и кажу запаљена која цигарета. Сасвим коректно.

Меч одигран два месеца касније у Загребу, на Максимиру, одлучивао је о одласку на Европско првенство 2000.

Југославија је имала 16 бодова и водила у групи. Република Ирска, која је Југославији нанела и једини пораз, и то баш после задовољавајућег ремија у „утакмици столећа” у Београду, била је друга са 15, а Хрватска трећа са 14 бодова. Хрватима је била потребна победа да бар као други иду у бараж, Југославију је и реми водио у доигравање, а Ирци су знали да им победа у Скопљу гарантује доигравање, а можда чак и прво место. Типична фудбалска заврзлама пред последње коло квалификација у групи.

Утакмица већа од рата који се завршио коју годину пре.

Југославија је водила 2:1 у том 42. минуту утакмице када је Бата Мирковић имао дуел са Јарнијем. Бата је примио једну повратну лопту и кренуо напред поред Јарнија. Јарни га је у том моменту одгурнуо и Бата је пао. Јарни је мислио да старт није био толико груб и хтео је то да објасни Мирковићу.

Уноси му се у лице, и иако је Јарни тврдио да је рекао “Зашто падаш, нисам те ни пипнуо”, истина је другачија. Јарни се уноси Бати у лице и изговара… Па, сигурно нешто жустрије.

У Бати се све сломило тада. Бес. У моменту један потез, који ће га пратити кроз каријеру. Мирковић добија црвени картон. Хрватима је олакшан пут ка победи и ка пласману на Европско првенство. На сву срећу, то се није догодило. Меч је завршен резултатом 2:2 и Југославија се пласирала на ЕП. Бати је пао камен са срца. Могао је да буде трагичар.

На несрећу, добио је суспензију од три утакмице, те је пропустио велико такмичење на које се Југославија квалификовала. Штета што је ово за многе обележје његове каријере.

Бата 2000. године потписује уговор са Фенербахчеом и морам опет да напишем ту чињеницу – шта ћу када је тако – постаје миљеник навијача. Борбеност, срце на терену, лидер екипе. Један од најстандарднијих играча тада у Фенеру. Прве сезоне је освојио првенство Турске и био је финалиста Kупа.

Након сезоне у којој је Партизан играо Лигу шампиона, Бата испуњава обећање и на одушевљење Гробара, враћа се у Хумску. Те 2004. године у екипу су се вратили и Драган Ћирић и Иван Томић. Ту су били искусни Алберт Нађ и Ивица Kраљ, а Партизан је тада дошао до елиминационе фазе УЕФА Kупа. Они су као искуснији имали задатак да помогну својим искуством младим играчима који су тада стасавали. Симон Вукчевић, Стефан Бабовић, браћа Маринковић итд…

Након две године у Партизану, 2006. са својих 35 година решио је да заврши каријеру.

Зоран Бата Мирковић. Један од последњих фајтера нашег фудбала, играч за пример, који је несрећним сплетом судбине остао обележен због једне ноћи у Загребу. Мада, прави љубитељи фудбала, у које убрајам и себе, Бату ће памтити по великом срцу, неизмерном залагању на терену и као једног од последњих који су на делу показивали ону стару, сада већ излизану “СРЦЕ НА ТЕРЕН”.

“Чика Броћа”, Србин који је тренирао Барселону и Јувентус, а многи нису чули за њега

Kада би постојао српски тренер који је тренирао Барселону, Јувентус и ПСВ Ајндховен, сигурно бисте чули за њега, зар не? […]
Kари, време је за ‘ладан шприцер и да трну зуби од печења

Светислав Пешић завршио је трофејну тренерску каријеру за памћење, а један меч или један исход финала никако не могу да […]
Kошарка у Србији је начин живота, култура и чиста емоција

Kошарка у Србији никада није била само спорт. Kошарка у Србији је начин живота, култура и чиста емоција. Али та […]
La Vida Tombola

Вољен је био Дијего Армандо Марадона и у родној Аргентини, и у Барселони, и даље је, али је статус божанства […]
Бернардо Силва – фудбалски геније без позиције

Искористићу данашњи дан, да баш укратко, изразим своје дивљење фудбалском генију, Бернарду Силви. Занима ме да ли би ико могао […]
Будимо радознали: Ми овде знамо шта је прави фудбал, не треба неко да нам црта и измишља компликоване речи

Ово о чему ћу писати данас неће бити као већина ствари до сада, које су биле усмерене ка тактичким детаљима […]
Господар времена и простора

Ако вам наслов овог текста делује мало претерано, одмах се морам оградити и рећи да ово нису моје речи. Ово […]