Будимо радознали: Ми овде знамо шта је прави фудбал, не треба неко да нам црта и измишља компликоване речи

Ово о чему ћу писати данас неће бити као већина ствари до сада, које су биле усмерене ка тактичким детаљима и анализама утакмица, тимова и концепата фудбалске игре. Оно о чему ћу писати данас је за мене веома важно.

И почећу ово писање једним питањем:

• Зашто је много лакше критиковати, него похвалити?

Чак и када нам се нешто не свиђа, или га не разумемо, морамо ли као прву солуцију узети напад и омаловажавање некога или нечега?
Инспирацију за наслов дао ми је цитат из серије “Тед Ласо“, а оставићу и линк поменуте сцене, за све који серију нису гледали. Можда ће вам бити сладуњаво, можда глупо, али ја мислим да носи лепу поруку која би свакоме могла добро доћи.
А мислим да је таква порука пригодна за оно што бих желео да кажем у наставку.

Сада већ давне 2011. године, група момака, међу којима је био један тада деветнаестогодишњак, пореклом са ових наших простора, отворила је тактички блог на интернету, како би писали и анализирали спорт који воле. Они су се усудили да цртају неке дијаграме, кругове и формације, и да размишљају о фудбалу и деле своја размишљања са другима.

Веома могуће да су у то време, ако су уопште обраћали пажњу на такве ствари, неки коментатори или стручни консултанти старог кова били скептични према тој дечурлији која ту нешто сматра.

Ипак, било је и људи који су били радознали. Један од њих је био садашњи селектор Енглеске, а тада тренер Мајнца – Томас Тухел. Након читања текстова тог младића, решио је да га контактира, и да му понуди да анализира противнике његове екипе и тако помаже стручном штабу, а уједно и стиче реално фудбалско искуство. И 15 година касније, и даље се може рећи момак, са своје 33 године седи на клупи Бајерна, као први помоћник Венсана Kомпанија.

Његово име је Рене Марић, а пре овога је био помоћни тренер у Салцбургу, обе велике Борусије, и Лидсу. Ако вам је његов пут и његов успех био познат, или сте можда помислили да је ипак он само изузетак, прича о успеху једног појединца која није реална за много људи, погледајте где још у врхунском фудбалу раде неки од “блогера”.

Сада већ давне 2011. године, група момака, међу којима је био један тада деветнаестогодишњак, пореклом са ових наших простора, отворила је тактички блог на интернету, како би писали и анализирали спорт који воле. Они су се усудили да цртају неке дијаграме, кругове и формације, и да размишљају о фудбалу и деле своја размишљања са другима. Веома могуће да су у то време, ако су уопште обраћали пажњу на такве ствари, неки коментатори или стручни консултанти старог кова били скептични према тој дечурлији која ту нешто сматра. Ипак, било је и људи који су били радознали. Један од њих је био садашњи селектор Енглеске, а тада тренер Мајнца – Томас Тухел

Да, то јесте било у Немачкој, земљи која је морала нешто да проба другачије.
Они једноставно нису имали успехе какве смо ми овде имали, нити мајсторе фудбала какви су играли по нашим теренима. Нити они имају нашу инфраструктуру, финансијску моћ, фудбалске центре широм земље, десетине хиљада навијача на трибинама, чак и у нижим лигама…

Ми овде знамо шта је прави фудбал, не треба неко нама да црта и измишља неке компликоване речи и појмове и да нам објашњава како треба. Нама је довољан наш таленат, и наш инат, и то ће бити довољно да бијемо све противнике и будемо конкурентни увек и свуда.

Они једноставно нису имали успехе какве смо ми овде имали, нити мајсторе фудбала какви су играли по нашим теренима. Нити они имају нашу инфраструктуру, финансијску моћ, фудбалске центре широм земље, десетине хиљада навијача на трибинама, чак и у нижим лигама…

Укуцах ипак на интернету да проверим о том немачком фудбалу, како не бих давао лажне информације људима, и ево остадох шокиран. Ипак је изгледа та Немачка била четири пута првак света, три пута првак Европе, и то је земља неког Бекенбауера, Герда Милера и Тонија Kроса, између осталих.

Постоји предивна књига по имену “Das Reboot“, која говори о томе како је немачки фудбал погледао себе у огледало и видео да заостаје за конкурентима, и на који начин је спроведена модернизација њиховог фудбала.

Идеја и порив за овај текст јесу дошли након наступа познатог коментатора у његовом подкасту, и након читања доста коментара на овој истој мрежи на ту тему. Од тада сам размишљао о томе шта бих желео да кажем, и на који начин.

Иако сам био ироничан у редовима изнад, никако не желим да се ово претвори у некакво препуцавање, или патетику како смо ми заостали. Нити бих искрено волео да смо неки Немци. Сматрам да је важно да ми градимо наш фудбал у складу са нашим сензибилитетом, и нашом историјом у виду.

Стога, желим да укажем на лепе и позитивне ствари. Иако се крећемо можда спорије са иновацијама и трендовима који увелико владају у свету, ипак се крећемо. Талента за фудбал, као и генерално спорт, никада неће мањкати у нашој земљи. Оно што је, мом скромном мишљењу потребно, како би тај таленат био максимално искоришћен у сврху напретка и раста нашег фудбала, јесте систем који ће бити у складу са трендовима у којима фудбал иде, а они се мењају невероватном брзином.

А, шта је систем него људи који у њему раде. И ту не мислим само на играче, који иако јесу кључни и најважнији у свему, нису сами по себи довољни. Треба нам систем који ће младе, талентоване, вредне и паметне људе едуковати и ставити у функцију истих тих фудбалера, навијача и целокупног фудбала.
Kвалитетних људи верујем да имамо, како младих и перспективних, тако и оних старијих, који ипак не желе да остану само у свом времену и препричавају анегдоте како је било у њихово време.

Са друге стране, апсолутно не желим да умањим нити потценим искуство и знање које су ти људи стицали деценијама у фудбалу. Оно нам је круцијално, и без добрих ментора неће бити ни добрих играча, нити добрих кадрова. Ипак треба их још више, а верујем да нам треба и још доста културе разговора о спорту, и још више отвореног ума за нове ствари које су ту и неминовно долазе.

Нико са стране неће доћи да нам у томе помогне, мораћемо сами.

За оне који и даље сумњају да су и код нас могуће инспиративне приче попут ове са почетка текста, поделићу са вама сличну причу из нашег фудбала.
И код нас се група неких младих момака осмелила да на твитеру пише о фудбалу, а један од њих је почео као јако млад да дели своје идеје о фудбалу са једним тренером. Истовремено то је прича о таленту и смелости тог момка, и отвореном уму и радозналости тог тренера.
Из таквих разговора створила се сарадња која и даље траје, а до сада је донела полуфинале Европског првенства за кадете, и нокаут фазу Лиге конференција. И то су само резултати, још важније од тога јесте неки нови приступ раду и филозофија игре какву њихови тимови приказују. Али о томе неком другом приликом.

Таквих прича и таквих примера нам треба и требаће још више, уз наравно много рада и добре воље свих који фудбал истински воле. Kако људи који директно раде у фудбалу, тако и навијача и љубитеља најлепше игре на свету, како би заједно изградили здравији фудбалски екосистем и атмосферу.

Или ако бар немамо шта похвалити, немојмо ни осуђивати и омаловажавати.

Барем будимо радознали. Толико верујем да сви можемо.