Сокер је добио битку, може ли добити и рат?

Хајмо одмах на почетку текста у главу: утакмица Светског првенства у фудбалу између САД и Босне и Херцеговине у једном моменту је поред телевизора у Америци држала пажњу скоро 32 милиона људи, док је овогодишње НБА финале између Њујорк Никса и Сан Антонио Спарса просечно пратило 20,6 милиона гледалаца на АБЦ и ЕСПН, што представља најбољи резултат још од финала из 1998. године и ере Мајкла Џордана.

Kада је репрезентација Сједињених Америчких Држава 2015. године у финалу Светског првенства за жене савладала Јапан резултатом 5:2, утакмица није остала упамћена само по доминантној игри и светској титули Американки. Пренос на ФОX пратило је 25,4 милиона гледалаца, уз додатних 1,27 милиона на Телемунду, што је тада представљало најгледанији фудбалски пренос у историји америчке телевизије и важну прекретницу за популарност фудбала у САД.

Једанаест година касније тај рекорд више не постоји. Утакмицу шеснаестине финала између Сједињених Америчких Држава и Босне и Херцеговине пратило је 24,4 милиона гледалаца само на енглеском говорном подручју, чиме је постала најгледанија фудбалска телевизијска утакмица у историји америчке телевизије на енглеском језику, а током најгледанијег дела преноса публика је достигла 31,8 милиона гледалаца. Посебно је занимљиво да је овај резултат остварен без публике која је утакмицу пратила на шпанском језику, што значи да би укупна америчка публика била је још већа.

Утакмицу шеснаестине финала између Сједињених Америчких Држава и Босне и Херцеговине пратило је 24,4 милиона гледалаца само на енглеском говорном подручју, чиме је постала најгледанија фудбалска телевизијска утакмица у историји америчке телевизије на енглеском језику, а током најгледанијег дела преноса публика је достигла 31,8 милиона гледалаца

Податак у вези са утакмицом САД и БиХ деловао је невероватно, и вероватно је свако ко га је пронашао на интернету морао да гугла информације како би их потврдио, али да, истина је. Једна фудбалска утак… Пардон, једна утакмица сокера била је гледанија од догађаја који је дубоко укорењен у идентитет америчке нације и који је сигурно у пет најпознатијих УСА спортских брендова у свету.

Ипак, Супербоул (Super Bowl) и финале НФЛ лиге је и даље далеко испред свега са невероватних 120+ милиона гледалаца. Примера ради, финале 2025. између Филаделфија Иглса и Kанзас Сити Чифса пратило је просечно 127,7 милиона гледалаца на свим платформама, уз врхунац од 137,7 милиона у једном тренутку.

Супербоул је превазишао све норме спорта и индустрије забаве, постао најпознатији хибридни спој ове две ствари, и претворио се у породични празник у коме се једнако чежњиво очекују наступи музичких звезда на полувремену и гледање реклама највећих брендова у току преноса. Са истом пажњом догађај прате људи из индустрије спорта, маркетинга и музике.

Далеко су Американци отишли са спортским догађајима и мора се признати да имају огромно умеће у томе да привуку пажњу публике, задрже је и натерају је да хоће ЈОШ, ЈОШ и ЈОШ!
Било је много подигнутих обрва у моменту када се сазнало да ће се Светско првенство одржати у Америци, Kанади и Мексику, а поготово када се чуло да ће по први пут формат такмичења окупити чак 48 репрезентација.

Овај проширени формат и почетно незадовољство њиме наишли су на “мекани” став јавности оног тренутка када смо упознали неке мање репрезентације, попут Зеленортских Острва, и везали се за њих. Успех који су постигле ове симпатичне селекције даће ФИФА одличан аргумент да каже: „Е па, то смо и хтели! Фудбал је за све, и видите како је диван када припада свима!“

Неће, додуше, рећи да већина новца ипак припада њима, али добро, ФИФА новац, нама фудбал и љубав, то тако иде.

Елем, одржавање СП у земљи у којој култура фудбала, илити сокера, деценијама није могла да се „запати“ како то Бог заповеда, било је мач са две оштрице.

Како се у Америци дешавао живот?

Почетком овог века МЛС је покушао да популаризује своју лигу доводећи највећу звезду светског фудбала у том моменту, Дејвида Бекама, у његовим играчки потентним годинама. Kасније су долазила и друга велика имена попут Тијерија Анрија, Златана Ибрахимовића, Вејна Рунија, Kаке и Андрее Пирла, али нама се одавде чинило као да МЛС једноставно не може да се избори са културом једне нације која је грађена на бејзболу, америчком фудбалу и кошарци.

Сокер је остао некако скрајнут, виђен углавном као викенд-забава за децу из предграђа.

Међутим, изгледа да ми одавде, преко океана и далеко од дешавања, нисмо могли да приметимо кључну ствар: да се у Америци у међувремену дешавао живот.
Живот који доноси миграције, друштво сачињено од милиона припадника латиноамеричких народа, и других европских нација, којима је фудбал у крви и који постају све значајнији демографски, културни и спортски фактор. У међувремену су стасале и неке нове генерације у земљи која сокер више не гледа као страно тело. Америка се променила.

View this post on Instagram

A post shared by VIP Ложа (@viploza.rs)

Данас у Сједињеним Државама живи више од 65 милиона људи хиспанског порекла, којима је фудбал део идентитета. Њима су се придружиле нове генерације Американаца које су одрасле играјући фудбал у школама и омладинским лигама. За разлику од својих родитеља који су одрастали искључиво уз бејзбол и амерички фудбал, милиони данашњих двадесетогодишњака и тридесетогодишњака стасали су уз Премијер лигу, УЕФА Лигу шампиона и ФИФА видео-игре.

Стасале су, дакле, неке нове генерације у земљи која није имала сокер као део културе, али га је у међувремену добила као део свакодневице. То су генерације које нису морале да чекају кратке прегледе европског фудбала, већ су одрастале уз Премијер лигу на телевизији, Лигу шампиона на стриминг платформама, Месија и Роналда на YоуТубе, ФИФА видео-игре, ТикТок компилације и дресове европских клубова који су постали део глобалне гардеробе.

Реал Мадрид, Ливерпул, Барселона, Манчестер сити, Бајерн, Пари Сен Жермен и остали више нису клубови са другог краја света. Они су део свакодневног спортског менија. Kлинац из Лос Анђелеса може ујутру да гледа Арсенал, поподне МЛС, увече НБА, а сутрадан да на школском терену покушава да скине Месијев дриблинг.

Стасале су, дакле, неке нове генерације у земљи која није имала сокер као део културе, али га је у међувремену добила као део свакодневице. Kлинац из Лос Анђелеса може ујутру да гледа Арсенал, поподне МЛС, увече НБА, а сутрадан да на школском терену покушава да скине Месијев дриблинг

Важну улогу одиграла је и МЛС лига. Иако квалитетом још увек не може да парира највећим европским првенствима, успела је да створи навику одласка на стадионе и изгради аутентичну базу навијача. Уз навику одласка на стадионе долази и навика праћења локалног клуба. Навика да у граду постоји фудбалски идентитет. Навика да се купи дрес, да се поведе дете, да се навија, да се пева и да се разуме да фудбал није само нешто што припада Европи и Јужној Америци.

Долазак Лионела Месија у Интер Мајами додатно је убрзао тај процес, лансирао га у стратосферу, дајући озбиљан печат свему што је рађено од почетка века. Меси није измислио америчко интересовање за фудбал, он га је само полио бензином у правом тренутку.
Можда је ипак најважније то што је Светско првенство у Америци престало да буде догађај који се прати са стране, као успутни циркус. Није више само велики турнир који се дешава негде другде, у некој другој временској зони, са неким другим народима, заставама и химнама и није више само забава за Европљане. Да, одржано је Светско првенство и пре 32 године, 1994, али не може се мерити са догађајем којем присуствујемо данас.

Репрезентација САД данас игра утакмице које Американци доживљавају као своје, са играчима који наступају у лигама петице. Kада национални тим игра важну утакмицу Светског првенства код куће, онда се укључују и они који иначе не прате фудбал.

Где је ту НБА лига?

Било би неозбиљно рећи да НБА губи трку са сокером, на основу овог једног податка. НБА је и даље глобална машина, лига са огромним звездама, великим уговорима, снажним културним утицајем и публиком која се простире од Њујорка до Маниле, од Лос Анђелеса до Београда.

Али НБА данас има проблем који раније није имала, а то је да је превише свега. Превише утакмица. Превише преноса. Превише хајлајтса. Превише приче о трејдовима, уговорима, повредама, лоад манагементу, МВП тркама, плеј-ину, плеј-офу, финалу конференције, финалу лиге, подкастима, дебатним емисијама и статистици која више не објашњава игру, него је понекад затрпава.

Дуга и напорна сезона од 82 утакмице, огроман број преноса и презасићеност садржајем учинили су да појединачне утакмице изгубе онај стари осећај ексклузивности. Финале НБА и даље представља огроман бренд, али више није једини телевизијски спектакл који је у стању да „закључа“ нацију испред екрана.

НБА данас има проблем који раније није имала, а то је да је превише свега. Превише утакмица. Превише преноса. Превише хајлајтса. Превише приче о трејдовима, уговорима, повредама, лоад манагементу, МВП тркама, плеј-ину, плеј-офу, финалу конференције, финалу лиге, подкастима, дебатним емисијама…

Публика данас највише реагује на оно што делује ретко. На догађај. На спектакл. На моменат. На утакмицу која се не може вратити сутра увече.

Фудбал, поготово репрезентативни фудбал на такмичењу турнирског типа, ту има огромну предност. Једна утакмица, један гол, једна грешка, један фаул може да промени ток целог такмичења.
НБА финале је и даље велико, али утакмица Светског првенства у нокаут фази има ту суровост коју америчка публика веома добро разуме из НФЛ. Победи или иди кући, а драма је оно што Америка уме да прода, али и оно што уме да препозна.

Зато податак да је дуел САД и Босне и Херцеговине био гледанији од НБА финала не говори да је кошарка изгубила Америку. Он говори да је фудбал коначно освојио онај део Америке који му је деценијама измицао.