Да ли је фудбал машинерија за прављење социјалних случајева?

Фудбал мами и фудбал заводи. Фудбал је као увек млада прелепа девојка, витког стаса, која игра испред нас са широким осмехом и са очима које се смеју и сијају у исто време. При сваком лаганом окрету њена летња хаљина се заносно њише, а цео призор подсећа на холивудски кадар који би свако желео да доживи.

Њене руке су увек испужене ка нама и позивају нас у слатки загрљај како би заједно удвоје наставили ову прелепу игру и како би нас фудбал имао у свом загрљају из кога нас неће више никада пустити. Сви мислимо да знамо покрете и да ћемо плесати онако како нико до сада плесао није, и да ћемо баш ми бити ти који ће у том загрљају бити привилеговани заувек.

Заиста, фудбалу је ретко који мушкарац успео да одоли и утекне, а још су ређи они који су са њиме остварили стабилну везу са којом су животно задовољни и обезбеђени. Овде сада наравно не говорим о онима који су фанови и који живе за фудбал, већ ми је фокус на онима који покушавају да живе од фудбала.

Фудбалска индустрија са стране изгледа као обећана земља у којој су куће од чоколаде, бандере су у облику лилихипа, а испод јарких дугиних боја јашу једнорози. Можда је фудбалски свет такав за један минијатуран проценат који живи од фудбала у обиљу, али за велику већину људи, фудбал је једно отрежњујуће животно искуство које није испунило сва очекивања.

Фудбалска индустрија са стране изгледа као обећана земља у којој су куће од чоколаде, бандере су у облику лилихипа, а испод јарких дугиних боја јашу једнорози

Може се оправдано поставити питање, због опсене коју направи породицама и појединцима, да ли је фудбал можда и највећа машинерија за производњу социјалних случајева и необразованих и неснађених људи. Можда се ова тврдња најпре може односити на мање развијене фудбалске средине, јер је Немачка, рецимо, тај проблем решавала кроз обавезне и лиценциране омладинске центре професионалних клубова, док скандинавске земље чешће тај баланс граде кроз модел „dual career“, односно истовремени развој спортисте и ученика, преко сарадње клубова, школа, општина и спортских савеза.

У Немачкој су клубови Бундеслиге од 2001. године, а клубови Цвајте од 2002. године, обавезни да имају омладинске центре као део лиценцног система. У оквиру ДФЛ/ДФБ стандарда, ти центри не баве се само фудбалским развојем, већ морају да имају педагошки концепт, сарадњу са школама, подршку у образовању, професионалном усмеравању, социјалној превенцији и развоју личности играча. ДФЛ у брошури за родитеље посебно наглашава да, без обзира на таленат, школско образовање мора бити на првом месту, јер мали број младих играча заиста пређе у професионални фудбал и зато сваки од њих мора имати план Б.

View this post on Instagram

A post shared by VIP Ложа (@viploza.rs)

Могло би се рећи да су у овим случајевима кључни и клубови који, поред изградње фудбалске личности и талента, покушавају да негују и ону другу страну личности која ће друштву бити корисна и потребна у случају да дође до прекида фудбалске каријере. У многим европским лигама постоји програм припреме активних играча за живот после каријере кроз финансијску писменост, планирање каријере и наставак образовања.

У многим европским лигама постоји програм припреме активних играча за живот после каријере кроз финансијску писменост, планирање каријере и наставак образовања

Вратимо се на саме почетке фудбалског и животног пута, који је нажалост чест случај у Србији, па и региону. Сви смо видели родитеље који су из најбољих намера деци направили “медвеђе услуге”, а таквих је случајева у фудбалу можда и највише. Уколико се у некој недовољно освешћеној породици појави иоле талентовано чедо, и уколико неки агенти намиришу да породица није спремна на игру са великим играчима и да не познаје довољно фудбалски систем, ретко када се писало добро и породици, а касније и самом детету. Овде можемо раширити тему и писати о томе колико је битно да, уколико се родитељи одлуче за сарадњу са агентима, сарађују са кредибилним особама које ће заиста заступати најбоље интересе породице и играча, али то је друга и дуга тема.

Осим агената, огроман део слагалице јесу и родитељи који у својој деци виде излазак из лоше материјалне ситуације. Они тако форсирају фудбалску каријеру детета од малих ногу градећи му идентитет једино и само око фудбалског талента, а уједно око тога градећи и идентитет и циљеве породице. Руку на срце, постоје породице које су у томе успеле, што смо видели на примеру породице Керкез и породице Јамал рецимо, али то се све може набројати на прсте једне руке. Међутим, и родитељске амбиције су дуга и друга тема.

Рекосмо већ, у неразвијеним земљама ни сам фудбалски систем у млађим категоријама не вреднује много класично образовање, нити мотивише младе фудбалере да се сами тиме баве истражујући неке теме, читајући књиге, ширећи поље интересовања итд. Докле год живе у балону своје будуће каријере која се може, а и не мора десити, то је једино о чему размишљају.

Уколико се и дође до првог тима, али ствари не крену планираним током, одједном из окружења нестају многи људи који су се понашали као архитекте једне каријере, фокусирајући се на следећи “бисер”. Тако још један таленат остане на сметлишту будућих каријера и у борби за будућу егзистенцију. Често и без завршеног средњег образовања (или са дипломом која постоји само на папиру) и са оскудним интересовањима ван фудбала, још увек млад и потентан човек посматра се као потрошен и без будућности.

Наравно, није редак случај да чак и после солидне или јако успешне каријере многи играчи због финансијске неписмености и лоших одлука остану без игде ичега. Они који су на паметан начин управљали личним брендом, као што су Дејвид Бекам, Кристијано Роналдо и Лео Меси, дефинитивно су успели да надживе финансијски своје фудбалске каријере и створе машину која ради за њих и када лопта престане да се котрља.

А шта ћемо са осталима?

Према званичним подацима ФИФА и глобалним истраживањима ФИФПРО (Међународног синдиката професионалних фудбалера), професионални фудбал није бајка у којој сваки дечак који закорачи на терен улази у свет богатства и сигурности. У стварности, пут до професионалног статуса и финансијске стабилности је узак као шав на фудбалској лопти.

Од невероватних 265 милиона људи који широм света активно играју фудбал, процењује се да само око 113.000 њих успе да добије званичан статус професионалца. То значи да на глобалном нивоу тек бедних 0,04% укупне фудбалске популације (отприлике 1 у 2.300 играча) успе да оствари уговор од којег номинално живи.

Још су суровије бројке из омладинских академија, где се илузије најчешће ломе:

• Шанса за први тим: Подаци бивших директора у енглеској ФА говоре да ће само 0,5% дечака који са 9 година уђу у систем академија проћи цео пут до дебија у првом тиму.
• Стопа успешности тинејџера: Студија Универзитета у Есексу, спроведена над стотинама елитних играча од 13 до 18 година, показала је да само 4% оних најталентованијих стигне до највишег професионалног нивоа.
• Мит о Премијер лиги: Од 1,5 милиона дечака који играју организовани омладински фудбал у Енглеској, математички једва 0,012% (око 180 дечака) потпише уговор са клубом из Премијер лиге. Остали губе драгоцене године, суочавајући се са одбијањем клуба без икаквог “Плана Б”.

Ипак, права истина о професионалцима крије се у платним разредима. Најопсежније глобално истраживање ФИФПРО-а (спроведено на близу 14.000 професионалних фудбалера) брутално разбија мит о луксузним вилама и базенима. Статус професионалца сам по себи не гарантује сигурност:

• Плата испод просека: Скоро половина свих професионалних фудбалера на свету (45%) зарађује мање од 1.000 долара месечно.
• Голо преживљавање: Чак 21% играча ради за мање од 300 долара месечно.
• Кашњења примања: 41% професионалаца се суочава са сталним кашњењем плата и несигурношћу.
• Кратак рок трајања: Глобални просек трајања професионалног уговора је краћи од две године.
• Елита: Само 2% светских фудбалера припада елитном кругу који зарађује преко 720.000 долара годишње. Остали живе у егзистенцијалном грчу.

Од невероватних 265 милиона људи који широм света активно играју фудбал, процењује се да само око 113.000 њих успе да добије званичан статус професионалца, то значи да на глобалном нивоу тек бедних 0,04% укупне фудбалске популације (отприлике 1 у 2.300 играча) успе да оствари уговор од којег номинално живи

View this post on Instagram

A post shared by VIP Ложа (@viploza.rs)

Посебно забрињава податак о образовању, ономе што долази након “живота у копачкама”. ФИФПРО истиче да само 28% професионалаца има стручно или високо образовање. Многи млади играчи запостављају школу јер им је једина опција у животу веровање у сопствени успех. Када та могућност нестане услед повреде или лоше среће, остаје огромна празнина и питање на које нико годинама није желео да одговори: Шта даље?

Највећа иронија фудбала је што он од младог човека тражи да му се потпуно преда и изгори, а заузврат гарантује успех само микроскопски малом броју изабраних.

Проблем није у сну који треба сањати, јер из њега може настати бајка. Проблем настаје када се од једног јединог сна направи једина животна карта и окрене леђа свему осталом. Јер фудбал на крају не ломи само оне који нису успели, понекад најјаче, без милости, заболи баш оне који су били довољно близу да поверују да ће успети.