Дан који никада неће избледети

Легенда, шампион свега, ГОАТ. Новак Ђоковић је олимпијски шампион. Та реченица и даље звони када се изговори. Ставио је пре тачно две године (4. августа 2024) око врата и оно што му је једино недостајало.

“Тата је најбољи“, поручила је његова ћеркица Тара на финалу Олимпијских игара 2024. у Паризу, на папиру који је високо држала да види цео свет, са неколико мањих и једним великим срцем уз две нацртане српске тробојке.

И стварно јесте. И тата тениса, и најбољи.

И зато су емоције куљале од Париза до Србије тог 4. августа пре две године. Тренутак када је Новак Ђоковић пао на шљаку и тресао се, а сузе саме ишле, и даље јасно може да се види пред очима. Није Ноле могао да престане да плаче чим је тријумфално завршио олимпијско финале са Kарлосом Алкаразом (7:6(3), 7:6(2)).

Човек који је освојио све у тенису, и који је вероватно најбољи спортиста у историји, каже да му је олимпијско злато које је донео Србији можда и највећи спортски успех у животу

– Ишао сам на све или ништа и распаљивао форхенде у одлучујућим моментима. Имам милијарду емоција које ми се комешају. Поносан сам, срећан, злато сам донео Србији, можда и највећи спортски успех у животу – поручио је Ђоковић за РТС одмах после финала.

Човек који је освојио све у тенису, и који је вероватно најбољи спортиста у историји, каже да му је олимпијско злато које је донео Србији можда и највећи спортски успех у животу. Е, то довољно објашњава тежину успеха који је постигао у Паризу.

Потписник ових редова имао је привилегију и част да извештава са тих Олимпијских игара, и наравно са тог епског финала. Уживо сам сведочио тренутку писања историје, моменту који се више, сигуран сам, никад неће поновити. Зато неће ни избледети…

Да ли се сећам сваког детаља тог дана? Апсолутно не… Нека сећања навиру, неке невероватне и до тада непознате емоције, али када су такви осећају у питању онда и све пролази и остаје некако у магновењу.

Нећу да кукам у каквом времену живимо, али мало и хоћу. Јер, ствари се дешавају таквом брзином да буквално не стижемо довољно да их процесуирамо и доживимо на прави начин. Или начин на који желимо. Било приватно или пословно, за неколико месеци се толико проживи, као више живота у годину или две.

Тих дана су се у Француској ређали догађаји које желите да памтите цео живот. Прва олимпијска медаља, и то златна на ОИ 2024, у режији чаробне Зоране Аруновић и Дамира Микеца, под командом невероватне Јелене Аруновић, утакмица кошаркаша са Американцима у групној фази и финале Ђоковића против Алкараза за ТО злато. Све то у недељу дана…

Све те емоције које нас запљусну не могу да се “сваре” тек тако, ођедном. Бум, десило се, идемо даље. Чекај, стани, а да се мало ужива у томе, изврти филм у глави још неки пут, преприча са особама до којих нам је стало. Ма какви, спакуј у неку фиоку тамо у глави и терај даље.

Ево и сада, две године касније, кад размишљам о свему томе – сећања су магловита. Емоције су морале брзо да се потисну јер се ишло даље, али остају негде у малом мозгу заувек.

Покушавао сам да превртим у глави цео тај дан, 4. август 2024. године. Био је то десети дан Игара у Паризу, сећам се да смо ми колеге имали неки прећутни договор да се средимо и да су кошуље биле обавезне, јер ипак се играло тениско олимпијско финале.

Искрено, дозволио сам себи да сумњам да може. Признајем. Мислио сам да неће моћи физички да издржи све напоре у златној трци са 16 година млађим

View this post on Instagram

A post shared by VIP Ложа (@viploza.rs)

Искрено, дозволио сам себи да сумњам да може. Признајем. Мислио сам да неће моћи физички да издржи све напоре у златној трци са 16 година млађим. За звање олимпијског шампиона играли најстарији (37 година) и најмлађи (21) који су дошли у ту ситуацију.

И зато је дан почео оним осећајем у стомаку… Имао сам трему, осећао сам се као да ја треба да истрчим на шљаку стадиона “Филип Шатрије” и играм финале. Зато сам на комплекс Ролан Гароса дошао око 11 часова, рачунао сам да је то око три сата пре почетка спектакла Ђоковића и Алкараза. Српске тробојке биле су свуда, орило се “Олеолеоле Ноле, Ноле”, дошли су људи из свих делова света, али буквално. Навијачи из Бразила, српска породица из Израела, момци и девојке из Врања и Kрагујевца огрнути у заставу, сви су желели да присуствују историји и радују се заједно са Новаком.

И како је крочио на терен, осетила се она његова аура. Шампион је ту, дошао по оно што му припада. И то је показао тада епским издањем, оним које ће се заувек памтити.

Борба за препричавање, тријумф за анале, емоције за вечност. Онај кадар који сви знамо, кад лежи на шљаци и тресе му се палац, можда и најбоље описује тај тренутак за вечност

Био је то меч који без даха гледају и они који нису фанатици и заљубљеници у тенис, које спорт не занима. Борба за препричавање, тријумф за анале, емоције за вечност. Kоначно је успео!

Новак Ђоковић је олимпијски шампион! Легенда, шампион свега, ГОАТ. Пао је на шљаку, тресао се, није знао шта ће са собом… Онај кадар који сви знамо, кад лежи на шљаци и тресе му се палац, можда и најбоље описује тај тренутак за вечност.

Kакав је то дан био… Дан када је опет писана историја спорта, дан који се памти цео живот и који никад неће избледети. И све то уживо, из првог реда што се каже. Најлепше “Боже правде”, злато око врата и српска тробојка изнад свих са Новаком за цео живот.