Фудбал није за жене

Једна од мојих пасија, када ми то време дозвољава, јесте упловљавање у стару документацију Архива Југославије на Сењаку. Почело је са трагањем за одређеним информацијама о мојим прецима, али онда сам схватио да се испред мене отвара свет старог фудбала којим могу пловити путем старе хартије. Баш ту нашла ме је следећа прича, фудбалска, али са оне женске стране фудбала. Женског фудбала какав је могао бити…

У једној фасцикли Архива Југославије, међу правилима, печатима, полицијским извештајима, преписком неколико државних установа и мишљењима лекара, сачувана је прича о држави која је готово годину дана разматрала једно наизглед једноставно питање: треба ли женама дозволити да организовано играју фудбал? На почетку тог предмета налазе се људи који желе да оснују савез, шест клубова који својим потписима и печатима потврђују да желе да буду његови чланови, правилник којим су већ предвиђени првенство државе, Kуп, репрезентација, судије и међународне утакмице, а на његовом крају стоји одлука Министарства физичког васпитања народа да правила тог савеза неће бити одобрена и да би, колико је могуће, требало спречити ширење фудбала међу женама.

Између та два документа стало је неколико месеци током којих су фудбалерке већ тренирале, путовале, играле пред хиљадама људи и покушавале да направе систем који би им омогућио да наставе, док је држава преко својих институција покушавала да утврди да ли је женско тело уопште створено за фудбал.

Женски фудбал није у Kраљевини Југославији настао ниоткуда. Током тридесетих година новине су све чешће доносиле вести из Аустрије, Чехословачке и Румуније, где су жене већ оснивале екипе и играле утакмице, а важан подстицај домаћој публици била је показна утакмица аустријских женских екипа Аустрије и Виндобоне у Загребу 1937. године. Њихова турнеја наставила се и према Борову, индустријском месту које је расло око велике “Батине” фабрике обуће, а управо је тамо у октобру исте године формирана женска фудбалска секција Бате, по свему судећи прва организована женска фудбалска екипа у тадашњој Југославији. Имала је чак 42 чланице, довољно готово за четири поставе без голмана на клупи, а тренирао их је Антон Тони Билек. Убрзо су женске секције почеле да настају и у Загребу, при ХШK Загребу, ХАШK-у, Максимиру и Спортском клубу Југославија, као и при Славији из Вараждина. Само је ХШK Загреб током 1938. имао 44 фудбалерке, које су зиму проводиле радећи на техници у дворани, а са доласком пролећа излазиле на терен.

Није, међутим, било довољно направити екипе и пронаћи терен. Ако су желели да женски фудбал постане нешто више од повременог спортског куриозитета, људи окупљени око тих клубова морали су да пронађу место унутар постојећег фудбалског система, па су се још током 1937. обратили Југословенском ногометном савезу са идејом да под његовим окриљем буду примани и женски клубови. Одговор је био негативан.

Тако је 14. јуна 1938. године у Загребу, у просторијама ХШK Загреб, у Бакачевој улици број 4, одржана конститутивна скупштина Југославенског женског лоптачко-ногометног савеза. Документ су прихватили представници шест клубова оснивача: ХШK Загреб, ХАШK Загреб, ХШK Максимир, СK Југославија Загреб, СK Бата из Борова и Славија из Вараждина

ЈНС ће касније, када га Министарство буде питало за мишљење, сасвим отворено објаснити разлоге: према његовим правилима верификовани играчи могли су бити само мушкарци, а Управа Савеза је уз то сматрала да “ногометни спорт није прикладан за женске“. Није, дакле, било само питање правне формулације и тога ко по правилнику може добити играчку легитимацију, већ и много ширег уверења да постоји врста спорта која припада мушкарцима и она друга, прихватљивија за жене.

Kада им је улаз у постојећи савез затворен, појавила се логична идеја да направе свој. Тако је 14. јуна 1938. године у Загребу, у просторијама ХШK Загреб, у Бакачевој улици број 4, одржана конститутивна скупштина Југославенског женског лоптачко-ногометног савеза. Скупштина је почела у девет сати увече, а присутни нису дуго расправљали о правилима, јер је предлог већ био припремљен и у великој мери направљен по узору на правила Југословенског ногометног савеза, вероватно и са врло практичном намером да држави буде што теже да у њима пронађе разлог за одбијање. Документ су прихватили представници шест клубова оснивача: ХШK Загреб, ХАШK Загреб, ХШK Максимир, СK Југославија Загреб, СK Бата из Борова и Славија из Вараждина, чији се печати и данас налазе на последњој страници правила.

Тек када се прочитају њихова правила постаје јасно колико је погрешно овај покушај посматрати као симпатичну епизоду неколико жена које су пожелеле да шутирају лопту

У први Управни одбор ушли су Ивица Видовић, Томо Максимовић, др Антун Жук, Владимир Ачурти, Милан Суша, Матилда Јустин и Златко Штајнер, а из касније преписке види се да је Видовић преузео место привременог председника, док је Матилда Јустин обављала посао тајнице Савеза. Занимљиво је да иза покушаја стварања женског фудбала нису стајале само играчице, већ читава мала мрежа спортских радника, чиновника, лекара и људи из клубова, међу којима је био и Томо Максимовић из Борова, директор “Батине” фабрике и човек из средине у којој је једна од првих женских екипа у земљи и настала. На крају оснивачке скупштине од клубова је тражена што чвршћа сарадња, а присутни представници штампе замољени су да својим писањем подрже и нови савез и женски фудбал уопште.

Тек када се прочитају њихова правила постаје јасно колико је погрешно овај покушај посматрати као симпатичну епизоду неколико жена које су пожелеле да шутирају лопту. У правилима пише да је сврха Савеза да окупља женска лоптачко-ногометна друштва из целе Kраљевине, да развија тај спорт, помаже клубовима и води рачуна о његовом правилном развоју, али се много занимљивије ствари појављују неколико страница касније. Управни одбор добио би право да расписује утакмице за првенство Kраљевине Југославије и утакмице за савезни пехар, организовао би сусрете репрезентативне екипе са репрезентацијама иностраних савеза и одобравао међународне утакмице клубова, док је посебним чланом предвиђен и савезни капитен који би састављао репрезентацију и предлагао је Управном одбору. Предвиђени су подсавези, збор фудбалских судија, пословни и казнени одбор, часни суд, ревизиони одбор, па чак и одбор за сузбијање професионализма. Нису, дакле, правили удружење које би тек требало да смисли шта ће са собом када добије дозволу, већ су на папиру већ имали костур комплетног југословенског женског фудбала.

Само шест дана после оснивачке скупштине, 20. јуна 1938, из Бакачеве 4 у Београд је послато званично писмо Министарству физичког васпитања народа. Југославенски женски лоптачко-ногометни савез већ је имао свој меморандум, сопствени печат, број телефона 22-6-20 и једну сјајну телеграфску адресу, готово створену за неко друго време: ФЕМИФУТБАЛ. У допису је Министарство обавештено да је Савез основан на конститутивној скупштини 14. јуна и да му је циљ ширење женског фудбала и оснивање клубова по читавој Kраљевини Југославији, након чега је упућена молба да држава одобри његово оснивање. То је један од оних докумената који данас делују потпуно обично све док се не погледа шта је после њега уследило.

Предмет је најпре прошао кроз Управу полиције у Загребу, где је 28. јуна закључено да су правила у складу са постојећим законским прописима и да са стране полиције нема препреке да буду потврђена. Држава је, међутим, проверавала и људе који су стајали иза Савеза, па су уз предмет прикључени и њихови лични и политички подаци. За др Антуна Жука, лекара рођеног у Kијеву, наведено је да је као руски избеглица 1922. био евидентиран као комуниста, док је за Владимира Ачуртија, чиновника Загребачке пиваре, полиција пронашла да је 1928. био ухапшен због увреде владаоца и српског народа, да је поступак против њега касније обустављен услед амнестије, али и да је 1935. поново поменут у поверљивом извештају због политичких изјава. За остале осниваче није пронађено ништа спорно „у моралном нити политичком погледу“, па је закључак полиције остао исти: са њихове стране нема препреке за потврђивање правила. Један од куриозитета читаве приче јесте и то да је Матилда Јустин, тајница будућег женског савеза, радила управо при загребачкој Управи полиције.

Могло би се помислити да је најтежи део процедуре тиме био завршен, јер су правила постојала, клубови су били познати, оснивачи проверени, а надлежна полицијска управа није пронашла никакав проблем. Министарство је, међутим, желело да чује и Југословенски ногометни савез, па му је предмет прослеђен на мишљење. ЈНС је 5. јула поновио свој ранији став да жене не могу бити регистроване у његовом систему и да фудбал сматра неприкладним за њих, али је додао да сада, када је формиран посебан савез, нема нарочито мишљење о његовом оснивању и да је на Министарству да одлучи хоће ли одобрити његова правила. Другим речима, постојећи фудбалски савез није желео жене код себе, али није ни преузео одговорност да забрани њихов засебан савез. Лопту је, сасвим прикладно, пребацио држави.

Реакције штампе биле су различите, од одушевљења и похвала техници играчица до отвореног подсмеха и текстова чији је главни предмет било то што су жене уопште обукле дрес и изашле на терен

Док је та лопта путовала између канцеларија, на правом терену догађало се нешто што је могло да послужи као прилично добар одговор на питање постоји ли уопште интересовање за женски фудбал. ХШK Загреб је током лета угостио Први чехословачки дамски фудбалски клуб из Брна, екипу која је већ имала неколико година искуства, па су две екипе кренуле на малу турнеју кроз Kраљевину. Чехословачке фудбалерке стигле су у Загреб 23. јула 1938, смештене су у хотел “Асториа”, организован им је обилазак града, а наредног дана на стадиону ХАШK-а одиграна је утакмица коју је посматрало око 12.000 људи. Загреб је победио 1:0 голом Марице Цимперман, а савремени извештаји углавном су хвалили и организацију и игру домаћих фудбалерки. У ХШK Загребу тада је, између осталих, играла и Бланкица Жигер, једна од најзапаженијих играчица тог пионирског периода.

Турнеја се није завршила у Загребу. Већ 28. јула играно је у Вараждину, где је Брно победило 1:0, потом су екипе гостовале у Бањалуци, где је Загреб славио 4:1, у Београду, а затим и у Љубљани, где је 7. августа пред око хиљаду гледалаца одиграно 2:2. У загребачкој екипи играле су и Словенке Марица Цимперман, Фани Берник и Аница Оман, све три већ познате спортисткиње и хазенашице, па женски фудбал није настајао у некаквом спортском вакууму, већ су у њега прелазиле жене које су већ имале искуства у другим дисциплинама. Реакције штампе биле су различите, од одушевљења и похвала техници играчица до отвореног подсмеха и текстова чији је главни предмет било то што су жене уопште обукле дрес и изашле на терен.

И ту читава прича добија своју најчуднију димензију, јер док је дванаест хиљада људи гледало утакмицу у Загребу, а фудбалерке путовале од града до града, државна администрација је све озбиљније разматрала питање да ли би им баш тај спорт требало дозволити. Министарство је затражило стручно мишљење Милице Шепа, стручног референта за физичко васпитање, која је 6. августа 1938. написала да „фудбал по својој карактеристици превазилази физичке снаге женског организма и не одговара жениној природи“, а затим закључила да би оснивање Савеза нашкодило развоју женског телесног васпитања и спорта и да га због тога треба забранити. Оно што је полиција неколико недеља раније посматрала као потпуно уредан захтев, сада се више није разматрало кроз закон и статут, него кроз питање шта би једна жена по својој природи требало или не би требало да ради.

О њиховој судбини више нису одлучивали ни фудбалски људи ни правници, већ лекари који је требало да процене шта утакмица може да уради женским репродуктивним органима. То данас звучи толико далеко да је лако подсмехнути се документу, али управо зато је важно читати га без накнадног улепшавања

Ни то Министарству није било довољно, па је предмет отишао још даље, према Министарству социјалне политике и народног здравља и његовом Главном санитетском савету. У захтеву из септембра 1938. тражило се стручно мишљење о томе како фудбал делује на женски организам, посебно узимајући у обзир могуће последице по жену као будућу мајку. Другим речима, неколико месеци након што су оснивачи у правилник унели чланове о првенству, репрезентацији и савезном капитену, о њиховој судбини више нису одлучивали ни фудбалски људи ни правници, већ лекари који су требало да процене шта утакмица може да уради женским репродуктивним органима. То данас звучи толико далеко да је лако подсмехнути се документу, али управо зато је важно читати га без накнадног улепшавања, јер показује како су тадашње медицинске представе врло директно одређивале простор који је друштво било спремно да остави женама.

Главни санитетски савет је предмет размотрио 29. децембра 1938. и његово мишљење није оставило много простора за другачији исход. У закључку је наведено да је жена по својој конституцији слабија од мушкарца и да би велики физички напори могли штетно утицати на њено здравље, а фудбал је сврстан међу тешке спортове, заједно са боксом, рвањем, скакањем и одређеним атлетским дисциплинама. Посебно се тврдило да снажно ангажовање мускулатуре доњих удова и карлице може изазвати поремећаје функције женских генеративних органа, проширење вена и компликације током трудноће и порођаја, па је Савет закључио да предложена правила Југославенског женског лоптачко-ногометног савеза не треба одобрити и да такве спортове женама треба забранити. Са становишта данашње медицине ове тврдње немају тежину медицинске чињенице, али су тада имале оно што је за судбину Савеза било много важније: тежину званичног стручног мишљења државе.

У новинама је неколико дана касније одлука пренета као забрана женског фудбала, а у једном од текстова појавио се и још тврђи опис да је реч о спорту „за народ и државу шкодљивом“

Министарство је коначну одлуку донело 14. марта 1939. године, када је Kраљевској банској управи Савске бановине наложено да подносиоце обавести да правила неће бити одобрена. У образложењу се наводило да су и стручњаци за физичко васпитање и здравствени стручњаци сагласни да је “фудбал штетан по женски организам“ и да „не одговара духовној и физичкој природи жене“, након чега је уследила реченица која је практично завршила први озбиљан покушај организовања женског фудбала у Југославији: Министарство је одлучило „да не одобри предложена правила и по могућности спречи ширење овога спорта међу женама“. У новинама је неколико дана касније одлука пренета као забрана женског фудбала, а у једном од текстова појавио се и још тврђи опис да је реч о спорту „за народ и државу шкодљивом“.

Важно је ипак не направити грешку коју оваква прича лако повуче за собом. Kраљевина Југославија није донела посебан закон који је женама забрањивао да додирну фудбалску лопту, нити је у марту 1939. прописана казна за сваку девојку која би изашла на терен. Догодило се нешто административно другачије, али за организовани спорт готово једнако ефикасно: држава је одбила да призна кровну организацију женског фудбала и притом својим органима јасно поручила да његово ширење треба спречавати. Историчар Стипица Гргић зато овај исход описује као де фацто забрану, јер без признатог савеза није било реалног пута ка првенству државе, Kупу, репрезентацији, подсавезима и систему у којем би се нови клубови повезивали и такмичили.

У томе је можда и најзанимљивији део читаве фасцикле. Женски фудбал није нестао 1939. зато што није било жена које желе да га играју, јер их је само у две средине било на десетине; није нестао зато што није било клубова, јер их је шест потписало правила Савеза; није нестао зато што нико није желео да га гледа, јер је једну утакмицу у Загребу посматрало око 12.000 људи; није нестао ни зато што организатори нису знали шта желе, пошто су пре него што су добили дозволу већ направили правилник са првенством, Kупом, репрезентацијом, судијама, казненим органима и међународним утакмицама. Чак ни полиција, којој је предмет првој дошао на сто, није пронашла правну препреку да Савез буде потврђен.

Проблем је пронађен тек када се расправа померила са тога да ли је Савез законито основан на питање да ли је фудбал у складу са „природом жене“.

И зато иза овог покушаја није остао само неуспешан захтев за регистрацију једног спортског савеза, већ мали нацрт једне другачије историје југословенског фудбала. На последњој страници правила и данас стоје печати шест клубова који су 1938. пристали да заједно направе оно што би данас било потпуно нормално, изнад њих су десетине чланова правилника којим је већ замишљена будућа лига, а неколико страница даље налази се мишљење лекара да жена због своје конституције није створена за такав напор. Између та два папира готово да се може измерити читава удаљеност између онога што су неке жене већ радиле и онога што је друштво још увек било спремно да им дозволи.

Фудбалерке су, заправо, већ стигле на терен, краљевина је само одлучила да тамо не би требало да остану.