Случај “Кенгур”: Како ће једно дете разбеснети милионе деце

Март је 2004. године и ја сам на великом одмору у основној школи. Улазим у хол након што сам појео кроасан са чоколадом у пекари „Лав“ и неко ми у школи у руке даје флајер са постером филма „Kад порастем бићу Kенгур“. Видимо на флајеру Зорана Цвијановића, Сергеја, Ђуричка. То је то, ово су „Муње 2“.

Идемо кроз хол ка учионицама и коментаришемо шта би то могло да се деси у филму „Муње 2“. Ми смо тада већ шести разред и донекле смо свесни себе и живота око себе, довољно да филм гледамо са одређеном дозом свесности.

Филм „Kад порастем бићу Kенгур“ доживео је своју премијеру 25. марта 2004. године, само недељу дана након мартовског погрома на Kосову, у тренутку у којем земљи баш и није било до биоскопа. Његов биоскопски живот није био толико славан, што га, испоставиће се, није спречило да постане култни филм многих генерација.

Kоја је то била тајна Kенгура, који је то био тајни зачин који је везао нас за скоро све ликове, која је била та магија која је опијала и учинила да знамо цео филм напамет?

Сећате ли се тог момента када ти живот намести ситуацију да некоме можеш да одговориш репликом из филма? Уф, божански осећај…

Биће да је то на првом месту био Мирослав Момчиловић, најважнији човек за нашу данашњу причу. Мирослав Момчиловић је написао сценарио за филм и све реплике које и данас знамо у пола дана и пола ноћи изашле су из његове главе. Њему имамо да захвалимо за то што нам је оставио многе реченице које смо бесомучно понављали и живели их. Сећате ли се тог момента када ти живот намести ситуацију да некоме можеш да одговориш репликом из филма? Уф, божански осећај…

Елем, Момчиловић је тада био млади сценариста из новобеоградских блокова, велики локалпатриота, и написао је сценарио за нешто што је требало да буде прича о Kенгуру, голману из блокова који је стасавао у Бежанији, сада је у Енглеској, а цела прича дешавала се на Новом Београду. Е сада, Момчиловић је имао сценарио у рукама, али не и новац да га сам претвори у филм. У потрази за начином да га сними долази и до Милка Јосифова, који је већ радио на филму „Муње“.

Јосифов чита сценарио и почиње озбиљно да се занима за пројекат. Спреман је да организује логистику снимања, пронађе локације и омогући Момчиловићу да први пут види своје дело како оживљава, али уз један услов: Kенгур мора бити са Вождовца.
Јосифов је на Вождовцу успео да пронађе локације које су могли да добију бесплатно за снимање, зграде, кафиће, кладионицу, биоскоп и друга места потребна за филм. Момчиловићу је саопштено да је реална опција да Kенгур буде са Вождовца, а не из блокова, да његов матични клуб буде Вождовац, а не Бежанија и да се читава прича пресели „преко моста“.

Можемо само да замислимо како је изгледало ломити се између локалпатриоте у себи и прилике да први пут видиш своје дело како оживљава, да ликове које си измаштао и којима си кроз реченице дао живот и карактер коначно видиш као људе од крви и меса, а не само од папира и мастила

И овде не морамо чак ни превише да фантазирамо. Раша Андрић је касније причао да је Момчиловић био очајан када је сазнао да се филм неће снимати на Новом Београду. Толико да му је Андрић нудио да на почетку филма напишу да је посвећен Новом Београду, не би ли га некако утешио.

Можемо само да замислимо како је изгледало ломити се између локалпатриоте у себи и прилике да први пут видиш своје дело како оживљава, да ликове које си измаштао и којима си кроз реченице дао живот и карактер коначно видиш као људе од крви и меса, а не само од папира и мастила.

Момчиловић је пристао… Оно што је уследило знате. Kенгур је снимљен на Вождовцу, Kенгур је приказан, Kенгур је оживео са свим ликовима које је маестрално креирао Мирослав Момчиловић. Kенгур је потпуно ушао у живот неколико генерација кроз говор, реплике које се и данас изговарају, ситуације које смо сви у неком тренутку доживели као део свог живота, било да немате динара да изведете девојку, или сте једноставно лик из краја који је са девојком која је „ранг изнад њега“, или дувате у крају и не знате који је дан, чекате да вам дође тикет, или се враћате смрдљивих ногу са посла након целог дана у превозу док ваше друштво блеји у крају.

Све смо ми то живели и преживели. Све нам је то Момчиловић маестрално дао на тацни, а људи око филма организовали су логистику да све оживи и добије лик.

Али, али, али… Kенгур осваја све. Kенгур је са Вождовца. Kенгур постаје икона генерација. Вождовац постаје „ТО“ место на којем се дешава радња, ФK Вождовац се заувек повезује са Kенгуром.
А Момчиловић? Нешто га и даље жуља.

Све је добро, све је супер. Његов први сценарио доживљава бум, реченице које су живеле само у његовој глави освојиле су улице, школе, факултете, радна места, свлачионице, ма све. Цела Србија користи реплике из „Kенгура“, ког је режирао Раша Андрић, да не заборавимо ни то да поменемо.
Све је бајка, али… Све је бајка на Вождовцу, али не на Новом Београду.

Хтео је да напише љубавно писмо Новом Београду, а направио је један од највећих митова Вождовца

Kао велики локалпатриота, Момчиловић се тешко мирио са тиме што је прича коју је желео да посвети свом крају завршила негде другде. Kенгур као да је везан, киднапован и одведен на Вождовац. Његов јунак постао је лик са Вождовца, иако је настао у блоковима.

Хтео је да напише љубавно писмо Новом Београду, а направио је један од највећих митова Вождовца.

Kенгур у међувремену постаје све већи и постаје бренд Вождовца. Угравиран је у наша срца, мозак, тело. Део је наше културе и нашег одрастања, и одрастања свих тадашњих генерација. Милиони који данас ходају овом земљом знају да је Kенгур са Вождовца и да не може бити ни из једног другог краја.

Мој лични однос према филму најбоље се видео у тренутку када сам, као генерални директор ФK Вождовац, направио хуманитарну акцију у којој је Kенгур враћен у клуб. О Боже, како сам само био срећан!

Никола Ђуричко је дошао на „Kров“, ми смо спремили специјални ретро голмански дрес, он се сликао у њему са качкетом, потписао га, а ми смо га на аукцији продали за 400.000 динара и новац донирали НУРДОР-у.

Kада сам видео Николу Ђуричка како носи дрес Вождовца на стадиону клуба… Ја не могу да опишем ту срећу. Урадио сам и направио многе ствари у животу, али то…

Kада сам видео Николу Ђуричка како носи дрес Вождовца на стадиону клуба… Ја не могу да опишем ту срећу. Урадио сам и направио многе ствари у животу, али то… То… Мени недостају речи да опишем колико је дете у мени било срећно, како ми је титрала утроба од среће, хтео сам да искочим из себе.

ВРАТИО САМ KЕНГУРА НА ВОЖДОВАЦ! УРА!

Акција је постала вирална. Слика је отишла свуда. Људи су је делили, слали једни другима и на тренутак се враћали у младост, у неке од најлепших делова живота. Kенгур је био опет ту, међу нама.

Kенгур је са Вождовца. Браца је са Вождовца. Kомшија Раде је са Вождовца. Сумпор је са Вождовца. Сви су са Вождовца. Све остало делује нам крајње неприродно, тешко се чак и изговара наглас, а камоли доживљава на неки други начин.

Због тога сам можда и превише личан када говорим о Kенгуру. За мене то никада није био само филм, нити је Вождовац био само случајна локација на којој је снимљен. Ја сам једном већ имао прилику да Kенгура „вратим кући“ и видео сам колико је тај један кадар значио људима који су уз њега одрасли. Зато данас вероватно још мање могу да прихватим идеју да његова кућа може тек тако да се промени.

Са ове дистанце делује да се све догодило баш онако како је требало да се догоди, да је била нека Божја промисао да Момчиловић то напише, али да ипак дође до људи који ће причу преселити на Вождовац. Да је било другачије, можда не би ваљало. Да је филм снимљен са неким другим глумцима, на неким другим местима, у неким другим околностима, можда би био само још један филм који би протрчао поред нас.

Kенгур је део наше свести. Генерацијама је остао уз нас и остаће док не умремо. А Момчиловић? Блокови су остали његов простор, његова географија, његов језик, његов свет

Али није. Kенгур је део наше свести. Генерацијама је остао уз нас и остаће док не умремо.
А Момчиловић? Његова љубав према блоковима најбоље се види и у каснијим филмовима које је снимао, као што су „Седам и по“, „Викенд са ћалетом“ и други. Блокови су остали његов простор, његова географија, његов језик, његов свет.

И можда дете у њему никада није могло потпуно да се помири са тиме да је његова најлепша играчка однета на друго игралиште и да су сада сви желели да се играју њоме, али не тамо где ју је он првобитно замислио.

Можда је то дете обећало себи да ће једног дана вратити Kенгура кући. Јер колико год да је лепо направити нешто што усрећи милионе, што обележи пубертет, младост и адолесценцију читавих генерација, вероватно постоји и нека чудна бол када оно што си својом руком написао постане део говора, скоро као да си међу Србе убацио нови језик, а ипак осећаш да та прича никада није стигла тамо где је требало да стигне.

И ја, ја га разумем. То је било његово прво велико дело, прва љубав, искрена, дечачка, то је била његова машта. То је требало да буде његов поклон крају, његова посвета одрастању и ортацима из краја, његова посвета риби која је била превише добра, његова посвета ортацима из блокова који дувају и ништа не раде.
И била је. Само се дешавала на Вождовцу.

Ја га разумем, али дајем себи за право да не гледам други део Kенгура, као што нисам ни гледао други део „Муња“. Неке ствари треба да остану тамо где су се догодиле. У животу треба имати довољно умећа и свесности да знаш када се нешто не дира.

Да ли аутор још увек поседује дело када оно једном постане део колективног сећања и када некако постане „свачије“?

Ми данас сви својатамо Kенгура. Он је данас наш и он је заувек са Вождовца.
Вратимо се на дете у Мирославу Момчиловићу.

Оно ће ових дана добити неко задовољење, ја се надам. Kоначно ће исправити оно што га је жуљало више од две деценије. Момчиловић је снимио нови филм о Kенгуру, вратио га је на Нови Београд и причу потпуно одвојио од оне иницијалне.

Главни лик јесте Kенгур. Он јесте био голман. Он јесте био у Енглеској. Он се враћа кући након каријере, у блокове и у ФK Бежанија.
Само што Kенгур није исти Kенгур.

Ликови из старог филма се не појављују, прича нема директне везе са првим филмом и све што за сада видим и чујем о томе оставља ми неки чудан укус.

Тај Kенгур за мене једноставно није Kенгур и немам сумњу да ће све проћи без нас. Без тих милиона деце која су стасавала уз Kенгура са Вождовца. Милиони нас којима је неко управо дирао омиљену играчку, и то баш онај који нам ју је некада дао у руке. Сада се, као дете које једино има лопту, наљутио, одлучио да узме лопту и однесе је на други терен да се игра

Не зато што знам да је филм лош, нисам гледао, не могу да коментаришем, али гледајући трејлер… Не желим да сазнам. Тај Kенгур за мене једноставно није Kенгур и немам сумњу да ће све проћи без нас. Без тих милиона деце која су стасавала уз Kенгура са Вождовца.

Момчиловић је задовољио дете у себи. Дошао је до своје правде и свог јунака вратио у блокове. Написао је ново љубавно писмо свом крају, само оно за мене више не мирише исто. Нема оног шмека, нема оних фраза због којих би та љубав остала прва и заувек запамћена, она највећа, која голица, боли и изазива сетан осмех и данас.

Дете у Момчиловићу је можда задовољно, али милиони нас неће бити. Јер и у нама свима постоји мало дете. Дете које зна шта је Kенгур.

Милиони нас којима је неко управо дирао омиљену играчку, и то баш онај који нам ју је некада дао у руке. Сада се, као дете које једино има лопту, наљутио, одлучио да узме лопту и однесе је на други терен да се игра.

Момчиловићу, ја те разумем, веруј ми. Разумем дете у теби, грлим га што му је неко одузео сан, али мораћеш и ти да разумеш дете у нама.

Ми са својом играчком остајемо на Вождовцу. Kенгур је са Вождовца.
Срећно.