Енглеска – Мексико из Нишкетовог пера: Од генерацијског ожиљка до корака за вечност

Још један дан Мундијала за нама, и још две невероватне утакмице које ће се памтити и препричавати. Мали увод у моје околности, и зашто вам доносим кратки осврт на дуел са “Азтеке”, а не осврт на то како су Викинзи прегазили Бразилце, иако та прича заслужује сву пажњу.

Једноставно, временска зона у којој живим и играм фудбал (+3 у односу на Србију) изискивала је да морам да одаберем једну утакмицу коју ћу погледати у директном преносу. Из тог разлога аларм је навијен у 5.00, и праћена је утакмица Мексика и Енглеске.

Kада се све узме у обзир, ипак мислим да нисам погрешио у процени.

Сада заиста кратки тактички осврт на неке детаље и ствари које смо видели, зато што прича ове утакмице и није била толико тактичка, колико психолошка.

ПРВО ПОЛУВРЕМЕ

У првих 25-30 минута Енглеска је изашла опрезније него у неким претходним мечевима, са јасним циљем да мало обори темпо и не уђе у тркачки обрачун са домаћином. Из такве поставке смо видели Мексико који је лагано долазио до изградње из задње линије са вишком играча, и долазио у добре позиције за напад.

Са друге стране, Мексико је желео бржу утакмицу, те су вршили одличан високи пресинг са којим је Енглеска имала проблема и тешко је долазила до мирног поседа.

Још једно запажање које сам имао и чак твитовао у току утакмице јесте промена позиција између Рајса и Белингема, где је од почетка свако био на страни на којој мисли да је бољи и комфорнији. Та промена ће управо бити битна у анализи првог гола Енглеске, а верујем и у наставку турнира.

Долазимо и до анализе првог гола који шокира домаћине који су осећали контролу и надмоћ у мечу до тог момента.

А да несрећа ретко иде сама, побринули су се и сами примањем још једног гола директно са центра, поново у режији Џуда Белингема.

Овде се мора одати почаст екипи Мексика, која након оваквих догађаја у неколико минута ипак успева да се подигне, и до полувремена постигне гол из прекида (друга лопта у прекиду), и има још две одличне шансе за изједначење.

ДРУГО ПОЛУВРЕМЕ

Наставак игре доноси и наставак хаоса и интензитета последњих 15 минута првог дела. Нико О’Рајли погађа стативу, а нешто касније Kванса прави необјашњив старт и заслужено добија црвени картон, остављајући своје саиграче са десеторицом у паклу “Азтеке”.

Ипак, све смислено, храбро и добро што су Мексиканци радили у првих 50 минута, стаје са црвеним картоном. Најпре праве пенал после испуцавања Пикфорда, без икакве акције Енглеске. Чак и након тога, срећа бива на њиховој страни када после једног од милион центаршутева које смо видели до краја, Kејн из нехата прави пенал, који иако можда јесте мало мекан, такође исправна одлука.

На семафору 3:2, 30 минута пред својим сународницима, и само један гол да истрошеног ривала са играчем мање одведете макар у продужетке…

Ипак, до краја утакмице, приступ Мексика изазива велико разочарање. Једину идеју коју су имали јесте центаршут, али и те ситуације нису биле изграђене, већ као ситуације у последњем минуту утакмице где се сви селе у 16 метара противника и надаш се чуду.

Мора се и похвалити јуначка представа репрезентације Енглеске у том истом времену. Најпре добра одлука Тухела, који са клупе уводи Стонса, Спенса и Бурна, и међа дефанзивну формацију на 5-3-1.
У таквој поставци, нестваран посао су радила управо три играча испред одбране – Рајс, Гордон и Белингем, који су својом непрестаном трком и дефанзивном жељом отежали доста центаршутева и шутева ривала.

И за крај такође човек кога сам и критиковао и за кога сам рекао да је најслабија карика ове екипе, Џордан Пикфорд. У дану када је изједначио рекорд свог идола Питера Шилтона, као играч са највише одиграних утакмица за Горди Албион на Мундијалима, одбранио је утакмицу за памћење. Изашао је на сијасет лопти у последњих пола сата, и заиста је учинио да изгледа огромно на голу. Kапа доле.

На крају дана, толико исчекивани сусрет о коме се много причало, пре свега због амбијента и легендарног места одигравања, које са собом носи толико историје, као и временске специфичности, оправдао је сва очекивања.

Енглези са правом могу бити поносни и славити свој велики тријумф. Јер, 40 година раније ту су доживели пораз који се и данас памти и који је оставио ожиљке генерацијама. На истом месту, јуче су направили корак који ће ову генерацију можда увести у легенде. Срећан сам што је одговор на то питање тек пред нама.

Свако добро.