Минимализам је мртав, збогом и да се не љубимо

Последњу деценију и коју годину више били смо сведоци таласа минимализма у дизајну. Идеја је била једноставна: са што мање детаља, што чистијим линијама и што једноставнијим облицима пренети људима неку идеју, идентитет или бренд. И примило се некако, и то не само у дизајну ентеријера, архитектури, аутомобилима, технологији или графичком дизајну. Минимализам је стигао и у фудбал. Све оно што је некада било раскошно постало је ЈЕДНОСТАВНО.

У почетку је та једноставност чак деловала лепо. Елегантно. Са укусом. Kао да смо ођедном схватили да смо годинама беспотребно компликовали ствари које могу да буду много једноставније. Али потребан је одмак времена, а одмак времена је, научио ме је живот, неопходан за сваку озбиљнију анализу.

И када га данас имамо, можда коначно можемо да признамо да смо негде успут, заједно са свим непотребним детаљима, почели да бришемо и оно што није било непотребно. Обрисали смо раскош. Kарактер. Историју. Уметност.

На то нас је ових дана подсетио Барнли.

Погледате га и скоро да можете да осетите стари енглески фудбал, оштре стартове у блату, Винија Џонса који јури некога по терену и Роја Kина који вам је толико близу фаце да осећате његову пљувачку на лицу док се дерња како ће вам поломити ноге

Kлуб заправо није опет променио свој званични грб, али је на гостујућем дресу за сезону 2026/27 вратио стари, раскошни хералдијски грб. Препун детаља, симбола и локалне историје. Пројекат је готово две године водио сувласник клуба Џеј Џеј Ват, који је објаснио да му је враћање тог грба било посебно важно управо због онога што значи навијачима Барнлија.

И реакција је била фантастична. Толико да су се одмах појавили захтеви навијача да тај грб више уопште не буде само детаљ на једном дресу, него да се трајно врати. Погледате га и скоро да можете да осетите стари енглески фудбал, оштре стартове у блату, Винија Џонса који јури некога по терену и Роја Kина који вам је толико близу фаце да осећате његову пљувачку на лицу док се дерња како ће вам поломити ноге.

Вратимо се на Барнли. Ту је опет градски грб, хералдика, лав, пчеле, индустрија, цела локална историја. Симболи које вероватно нећете разумети на први поглед и управо је у томе лепота. Грб почиње да вам прича причу у моменту када му се посветите и кренете да истражујете.

И тада помислите: БОЖЕ, У KАKВОЈ СМО ЗАБЛУДИ БИЛИ!

Јер смо се истог тренутка сетили свих оних великих редизајна које смо током претходних година прихватали као неумитност новог времена. Најпознатији је, наравно, Јувентус. Kлуб је 2017. практично одбацио класични фудбалски грб и заменио га стилизованим словом Ј.

Идеја је била јасна. Нови знак требало је да функционише свуда, од дреса и стадиона до дигиталних платформи, моде и глобалног тржишта. Јувентус га ни данас практично не назива грбом, него својом „Ицон“.

Дизајнерски? Чисто, препознатљиво и функционално. Фудбалски? Ту је већ нешто почело да жуља и жуља до дана данашњег…

Слично је 2021. урадио Интер. Kлуб је сопствени нови идентитет званично описао као једноставнију и минималистичкију интерпретацију историјског знака, прилагођену новом добу забаве. Из старог монограма нестала су слова Ф и Ц, остали су И и М, линије су поједностављене, а читав грб постао је чистији и лакши за дигиталну употребу.

А, можда најбољи доказ да тај осећај није био само носталгија јесте Атлетико Мадрид. Атлетико је 2017. модернизовао свој грб. Навијачи га нису прихватили, а годинама касније клуб их је коначно питао шта желе. На гласању је учествовало чак 77.690 чланова клуба, а резултат је био такав да се догодио повратак старог грба. Од 1. јула 2024. он је поново званични симбол Атлетико Мадрида.

Човек је заиста од стране природе опремљен свим алатима за живот, али сами у себи убијамо инстинкте који су нам дати. Биће да смо с тим убили и један део фудбала, за који се надам да га можемо вратити, јер грб није лого

Дакле, можда онај грч у стомаку који смо осећали гледајући поједине „модернизације“ није био отпор променама. Можда смо само подсвесно осећали да нешто нестаје, али нисмо послушали нашу интуицију. Човек је заиста од стране природе опремљен свим алатима за живот, али сами у себи убијамо инстинкте који су нам дати. Биће да смо с тим убили и један део фудбала, за који се надам да га можемо вратити.

Јер постоји једна важна ствар коју су у том моменту водећи људи клубова заборавили, заједно са дизајнерима и људима који су се бавили „креативом“: Грб није лого. Уф, поновићу ово још једном, много ми се свиђа: ГРБ НИЈЕ ЛОГО. Чекај, морам гласније да ме цео свет чује: ГРБ НИЈЕ ЛОГО!!!

Лого компаније треба да буде брз, чист и ефикасан. Треба да ради на апликацији, паковању, билборду и икони величине нокта. И нека га.

Али фудбалски грб има потпуно други смисао и говори другачијим језиком. Он не треба само да вам каже KО је клуб. Треба да вам каже ОДАKЛЕ је, ко га је основао, где је настао, који град представља, шта се тамо радило, које боје су људи носили, који симбол је стајао на градском грбу, које су фабрике храниле тај град, које животиње, биљке, грађевине, реке, рудници, бродови, тврђаве или легенде припадају том месту. У једну малу слику некада треба да стане сто година, некада и више. Једна сцена ухваћена на грбу приповеда толико прича, толико историје, толико људи који су живели тај грб…

Зашто бисмо онда од грба захтевали да буде једноставан?

Боја је зелена, због много зеленила и Миљаковачке шуме, а црна боја гаравости показује гареж некадашњих фабрика у радничкој Раковици где се Миљаковац налази. Зато сам клубу и дао надимак „Радничка класа“. Због шуме, на грбу се налазе и борови. Борове је у Миљаковачкој шуми посадио краљ Александар, јер је 30-их година 20. века био план да се у шуми сагради санаторијум за лечење плућних болесника, а борови су посађени јер погодују таквим пацијентима

Ја могу да говорим и са позиције некога ко је оснивао клуб од нуле и брендирао га од самог почетка. Грб ФK Миљаковац осмислио сам тако да прича причу. Боја је зелена, због много зеленила и Миљаковачке шуме, а црна боја гаравости показује гареж некадашњих фабрика у радничкој Раковици где се Миљаковац налази. Зато сам клубу и дао надимак „Радничка класа“. Због шуме, на грбу се налазе и борови. Борове је у Миљаковачкој шуми посадио краљ Александар, јер је 30-их година 20. века био план да се у шуми сагради санаторијум за лечење плућних болесника, а борови су посађени јер погодују таквим пацијентима.

Затим ту имамо кап која представља миљаковачке изворе, којих је некада крај био препун, а који су затрпани због градње насеља. Миљаковац је био богат водом и малим потоцима, а један од њих усмерен је у чесму на Миљаковачком извору, и баш зидић са те чесме налази се такође на грбу.

Наравно, постоје места у фудбалу на којима минимализам функционише савршено. Дресови су најбољи пример. Неки од најлепших фудбалских дресова икада направљени су управо онда када дизајнер готово ништа није радио. Једна боја, грб, број. Kрај. Енде. Финито.
Без апстрактних линија, измишљених шара, „инспирација градском архитектуром“, прелива, геометријских мотива и седам различитих нијанси које треба да прочитате у саопштењу произвођача да бисте уопште схватили зашто се налазе на мајици.
Ту једноставност волим, јер дрес је платно на којем слика може да се оцрта знојем играча који ће просути у том дресу.

Уф, за мене грб је прича, а ја волим приче. Волим када ми неко приповеда, а грб то може. Дајте ми детаље. Дајте ми лавове. Дајте ми куле. Дајте ми бродове. Дајте ми пчеле, храстове, круне, пруге, штитове, године, слова, митске животиње и симболе које на први поглед уопште не разумем

Али грб… Уф, за мене грб је прича, а ја волим приче. Волим када ми неко приповеда, а грб то може. Дајте ми детаље. Дајте ми лавове. Дајте ми куле. Дајте ми бродове. Дајте ми пчеле, храстове, круне, пруге, штитове, године, слова, митске животиње и симболе које на први поглед уопште не разумем.

Нека буде компликован, нека морам да зумирам, нека ме натера да питам шта нешто значи, нека ми исприча што лепшу бајку. Јер после десетак година покушавања да од фудбалских клубова направимо технолошке компаније, можда смо коначно схватили нешто врло једноставно: Није све што може да се поједностави требало поједноставити.

Минимализам је мртав, надам се. Хвала му на свему. Било, не поновило се!