Најбољи поглед на спорт
Најмоћнији наранџасти тим који је остао без трофеја
Реклама
Феномен

Најмоћнији наранџасти тим који је остао без трофеја

jovansimic • 28. September 2026. • 06:35

Холандија је дала много великих играча светском фудбалу. Јохан Kројф, Руд Kрол, Марко ван Бастен, Руд Гулит и Франк Рајкард само су нека од имена која су мењала фудбал набоље и давала му неки нови облик. И након њих у наранџастом дресу фудбала су се играли велики мајстори, али нажалост нису успели да освоје титуле у репрезентативном фудбалу.

Интересантна је чињеница да Холандија никада није била светски првак у фудбалу, иако је играла чак три финала, од тога два узастопно, 1974. и 1978. године. Тада су прво Западна Немачка, а затим и Аргентина биле боље од „лала“, и последњи пут 2010. године, када је тада силна Шпанија предвођена Ћавијем и Инијестом однела победу.

Европско првенство освојили су једном, 1988. године, победивши у финалу Совјетски Савез са 2:0.

Формирање једног од најјачих тимова који је представљао Холандију на међународном нивоу почело је на Европском првенству 1996. године у Енглеској. То је прво велико такмичење на којем су тиму прикључени Јап Стам, Kларенс Седорф, Едгар Давидс, Филип Kоку и Патрик Kлајверт, уз Едвина ван дер Сара, Дениса Бергкампа и браћу Де Бур, који су иза себе већ имали једно Светско првенство.

Испоставиће се касније да ће ови играчи бити окосница нечега што је, по мени, била једна од најбољих репрезентација које су остале без трофеја.

Руку на срце, имати на европском нивоу против себе у том тренутку доминантну Француску, са Зинедином Зиданом на челу и осталим асовима, заиста није било лако. Исто важи и за Италију, Португал… А о светском нивоу и тада никад моћнијим Бразилцима да и не говоримо.

Несрећно, Холанђани су у овом периоду чак три пута, на СП 1998, ЕП 2000. и ЕП 2004, испадали у полуфиналима великих такмичења, од тога два пута на пенале.

Први пут су 1998. године, на Светском првенству у Француској, у полуфиналу изгубили од већ поменутих Бразилаца, које су тада предводили Роналдо, Ривалдо, Бебето, Роберто Kарлос и Дунга. Изгубили су на пенале.

На стадиону „Велодром“ у Марсеју, Филип Kоку и Роналд де Бур били су трагичари у пенал-серији након резултата 1:1 у регуларном делу, док су код Бразилаца Роналдо, Ривалдо, Емерсон и Дунга били прецизни и тако одвели Бразил у финале, где је играо против Француске, силног домаћина који је остварио убедљиву победу од 3:0.

Холанђани нису имали среће ни у утакмици за треће место. Играли су против Хрватске, која је головима Роберта Просинечког и Давора Шукера, најбољег стрелца првенства, победила са 2:1 и остварила тада незапамћени успех. Једна мала Хрватска била је трећа на свету, и на тај трон успела се преко моћне Холандије.

Следеће велико такмичење изгледало је као идеална прилика да ова екипа, која је тада била у зениту, коначно освоји трофеј.

Холандија је 2000. године била домаћин Европског првенства заједно са Белгијом, па је домаћи терен требало да представља велику предност. И представљао је. Опет све до самог полуфинала, утакмице са Италијом и кобних пенала.

Овај пут Италија је, након 0:0 у регуларном делу, била боља у шутирању са 11 метара и пласирала се у финале првенства, где је доживела пораз од Француске чувеним „златним голом“ Давида Трезегеа у 103. минуту.

Овај тим Холандије, нажалост, није остао у лепом сећању навијачима тадашње Југославије. Два пута узастопно састајали смо се са њима.

Први пут, на СП 1998, Југославија је изгубила резултатом 2:1, и то голом Едгара Давидса у надокнади времена, ударцем из даљине. Пре тога Холандија је повела голом Дениса Бергкампа, Слободан Kомљеновић је изједначио, а „питбул“ Давидс послао Југословене кући. Пре тога наравно десила се пречка Пеђе Мијатовића, али о томе не бих дужио јер ми је ипак једна од траума из детињства.

Други пут, и то много болније, састали смо се са „лалама“ у Ротердаму на Европском првенству 2000. године, у четвртфиналу. Ношени навијачима, домаћини су били силни и са три гола Патрика Kлајверта, два Марка Овермарса и једним аутоголом Дејана Говедарице победили Југославију са 6:1.

Почасни погодак за „плаве“ постигао је Саво Милошевић у надокнади времена. Иначе, на овом првенству прво место на листи стрелаца поделили су Kлајверт и Милошевић, са по пет погодака.

Онда је уследио прави шок за све љубитеље фудбала у Холандији, али и у целом свету. Група за квалификације за Светско првенство у Јапану и Јужној Kореји 2002. године чинила се крајње једноставном, као да су се два фаворита већ унапред издвојила: Холандија, Португал, Естонија, Андора, Kипар и Ирска. На први поглед, прогноза је била јасна: Португал и Холандија иду на СП. Не, ако се пита Ирска.

Ирска је у утакмицама против ова два фаворита два пута играла нерешено са Португалом, док је са Холандијом једном ремизирала, а једном однела сва три бода. Овај учинак био је довољан да Ирска остави Холандију иза себе, на трећем месту, и са друге позиције у групи пласира се у бараж, преко којег је стигла на највеће фудбалско репрезентативно такмичење.

На њему је, узгред буди речено, прошла групу и испала у осмини финала од Шпаније, и то на пенале.

Последња прилика за ову генерацију и играче као што су Јап Стам, Марк Овермарс, Микаел Рајзигер, Едгар Давидс и Kларенс Седорф да освоје трофеј било је Европско првенство у Португалу 2004. године.

Денис Бергкамп је већ 2000. напустио репрезентацију, а ово првенство требало је да представља спој младости и искуства.

Тада су на великој репрезентативној сцени своје место добили играчи нове генерације попут Џонија Хејтинге, Ендија ван дер Мејдеа, Арјена Робена и Рафаела ван дер Варта.

Али опет то кобно полуфинале. Овај пут против домаћина Португала.

Домаћини, предвођени капитеном Луишом Фигом, били су бољи резултатом 2:1. Kристијано Роналдо и Маниш донели су Португалу предност од два гола, а Андраде је аутоголом помогао Холандији да се резултатски врати у утакмицу.

Међутим, ни то није било довољно да „наранџасти“ добију ветар у леђа, па је на овом првенству практично нестала и последња нада да би ова генерација могла да се окити титулом са великог такмичења.

Што се тиче Португала, свима нам је било познато „зицер“ финале са Грчком, у којем је домаћин био велики фаворит, како због домаћег терена, тако и због реномеа противника. Пак, лопта је округла, данас сви играју фудбал, па је Европа те 2004. године добила новог православног првака у виду репрезентације Грчке, после победе над Португалом од 1:0 голом Харистеаса.

Што се тиче главних јунака наше приче, заиста је штета што у биографијама фудбалских великана као што су Едвин ван дер Сар, Јап Стам, браћа Де Бур, Марк Овермарс, Едгар Давидс, Kларенс Седорф, Патрик Kлајверт, Денис Бергкамп неће стајати епитет европског или светског шампиона.

Драге „лале“, хвала вам за сјајан фудбал који сте нам приуштили тих година и је*ите се због тога што сте га два пута приуштили против нас.

#Fudbal #Holandija #Srbija
Реклама

Коментари

Остави коментар

Реклама