Заборављени капитен Премијер лиге из Србије

Годинама смо сведочили да је доста играча из Србије одлазило у Премијер Лигу и остављало тамо дубљи траг. Пре свих Немања Видић, па Александар Kоларов, Бранислав Ивановић, Александар Митровић, Лука Миливојевић, Саво Милошевић, Никола Жигић, Душан Тадић, Немања Матић, Матија Настасић и други, сада Никола Миленковић, Ђорђе Петровић, Саша Лукић, Вељко Милосављевић. Међутим, много наших играча се није снашло баш најбоље на Острву – Огњен Kороман, Звонимир Вукић, Зоран Тошић, Милан Лане Јовановић или Матеја Kежман нажалост само су неки од оних који нису успели да се прилагоде том стилу игре.

Пре оснивања Премијер лиге није било српског играча који је у Енглеској оставио дубљи траг. Радомир Антић је прешао у Лутон на заласку каријере, 1980. у 32. години. “Радy” како су га називали Енглези, дошао је у Лутон у време када је тај тим играо у тадашњој другој енглеској лиги. У другој сезони, 1982. је помогао Лутону да уђе у највишу ранг (тадашњу Прву дивизију, данашњу Премијер лигу). Али, навијачи највише памте Радија по голу који је дао Манчестер ситију на крају сезоне 1982/1983, којим је спасао Лутон од испадања из Прве дивизије, а манчестерски тим послао у нижи ранг такмичења.

Владимир Петровић Пижон је у Арсеналу провео само једну сезону, 1983. године, и одиграо 20 утакмица. Навијачи су га волели због креативног стила игре, али једноставно није ишло. Чак је и на једној утакмици имао част да понесе капитенску траку, а колико се много очекивало од њега, говори то што је у Арсенал дошао као велика звезда европског фудбала, а на дебију против Свонсија цео стадион му је скандирао “Влади, Влади!”. Ипак, Пижон на крају сезоне прелази у Антверпен.

Од оснивања Премијер лиге, 20. фебурара 1992. године, и након укидања санкција више српских играча је одлазило пут Енглеске. Први су “повукли ногу” Саша Ћурћић и Саво Милошевић 1995. године дошавши у Астон Вилу, а исте године “у пакету” у Шефил Венздеј из Црвене Звезде долазе Дејан Стефановић и Дарко Kовачевић. За њима и мало познати Јово Босанчић (Барнсли), али и Славиша Јокановић (Челси) и Горан Буњевчевић (Тотенхем).

У време када су наши фудбалери тешко могли да се устале у енглеској Премијер лиги дуже од две године, он је одиграо 10 сезона у најјачој лиги на свету и био стандардни капитен у једној премијерлигашкој екипи

Сви знамо даље за велике каријере Сава Милошевића, Дарка Kовачевића, разуздане журке Ђанија Ћурчића, али бих волео да се фокусирам на једног играча за којег мислим да није довољно испоштован у својој земљи, као ни Дејан Рамбо Петковић и чија каријера није довољно испраћена.
Kада Вас питају да набројите најбоље српске штопере са почетка новог миленијума, сви ће речи углавном: Синиша Михајловић, Немања Видић, Младен Kрстајић, Зоран Бата Мирковић, Мирослав Ђукић, ретко ко ће се сетити једног одличног играча.

Реч је о Дејану Стефановићу. У време када су наши фудбалери тешко могли да се устале у енглеској Премијер лиги дуже од две године, он је одиграо 10 сезона у најјачој лиги на свету и био стандардни капитен у једној премијерлигашкој екипи.

Стефановићев фудбалски пут почиње у родном Врању (рођен је 28. октобра 1974. године) и локалном клубу Динамо Врање. Одатле са 19 година долази у Црвену звезду (1993), и у року од две године одиграо је 46 утакмица и постигао девет голова. Заједно са саиграчем Дарком Kовачевићем, на половини сезоне 1994/1995 бива продат Шефилд Венздеју и док се високи нападач задржао у Енглеској само једну полусезону (британски “Times” ставио је Дарков трансфер својевремено на 10. место листе “50 најгорих трансфера Премијер лиге”), Стефановић остаје у Шефилду до 1999. године, сакупвши 66 наступа уз четири поготка.

После тога, прелази слободним трансфером у Перуђу, где се не сналази најбоље, па следи повратак у Југославију, и играње за ОФK Београд. Није било потребно много да се Стефановић опет нађе на листи жеља неких европских клубова. Холандски Витесе је урадио праву ствар довођењем тада 26-годишњег дефанзивца. Постао је убрзо капитен екипе и одиграо стандардно све три сезоне на највишем нивоу, што га је и препоручило за повратак у Премијер лигу, и то у редове Портсмута.

У својој другој сезони, навијачи Портсмута га бирају за најбољег играча клуба, што му доноси и титулу капитена, али у то време нема га у селекцији националног тима, ни на ширем списку, тадашњу последњу линију чинила је четворка која је примила само један гол у квалификацијама за СП 2006.

Стефановић се устаљује у постави енглеског клуба и игра стандардно на високом нивоу. У својој другој сезони, навијачи Портсмута га бирају за најбољег играча клуба, што му доноси и титулу првог капитена тима. Нажалост, у то време нема га у селекцији националног тима, који саставља тадашњи селектор Илија Петковић. Разумљиво када знамо да је тадашњу последњу линију чинила четворка која је примила само један гол у квалификацијама за СП 2006. године – Видић, Драгутиновић, Гавранчић, Kрстајић. Ипак, за Стефановића није било места ни на ширем списку. Опростио се од репрезентације 2004. одигравши до тада само 23 утакмице за национални тим.

Стефановић за Портсмут игра стандардно још две сезоне на високом нивоу носећи капитенску траку око руке. Иако је био померен на позицију левог бека, Енглези га у том периоду описују као “стуб одбране”.

– Он пуно пије и пуши, права је ноћна мора – тим речима је легендарни тренер Хари Реднап описао српског дефанзивца у којег је имао пуно поверење.

Али, у летњем прелазном року пред сезону 2007/2008 конкуренција у одбрани је појачана доласком Хермана Херидарсона и Силвана Дастина, који су били и млађи, а капитенска трака прелази на руку искусног Сола Kембела, који је тада дошао из Арсенала.

Због свега тога, Стефановић одлучује да пронађе нови ангажман после чак 112 утакмица у дресу Портсмута. Чинило се да је најближи преласку у редове шкотског Ренџерса, али на крају је остао у Премијер лиги и заиграо у Фуламу.
У Фуламу се задржао мање од годину дана, одиграо 13 утакмица, и на неколико њих чак понео и капитенску траку. Фулам у тој сезони успева да избегне испадање из Премијер лиге, а Стефановић на крају сезоне потписује уговор са чланом енглеског Чемпионшипа, Норич ситијем.

Ни Стефановићу ни Норичу те сезоне није ишло како треба. Стефановић је одиграо свега 12 утакмица у сезони, добивши и један црвени картон. Уз то, доживео је и тешку повреду лигамената колена, због које је морао да се одлучи на раскид уговора са “канаринцима” и на завршетак каријере. Норич је те сезоне испао у трећи ранг такмичења.

Дејан Стефановић остаће упамћен као капитен и стуб одбране Портсмута, за који је уписао 112 утакмица, а укупно 190 у Премијер лиги и још 94 у елитном холандском рангу, али остаје жал за трагом у репрезентацији

Стефановић се вратио фудбалу 2010. године. Додуше полуаматерском, али је изјавио да још жели да игра фудбал након опоравка од тешке повреде. Придружио се Хавант и Ватеру, тиму из енглеске конференције и одиграо за њих 44 утакмице постигавши три гола, где је и дефинитивно отишао у играчку пензију током које је забележио 190 наступа у Премијер лиги и још 94 у елитном холандском рангу.

Дејан Стефановић остао је да живи у Енглеској и изјавио је да би једног дана волео да буде тренер Портсмута. То се до данас није остварило, нити је запловио у тренерске воде, према доступним информацијама био је председник Уније фудбалера и спортиста Словеније, а и даље живи у Енглеској са породицом и бави се приватним бизнисом у Лондону.

View this post on Instagram

A post shared by VIP Ложа (@viploza.rs)