Писмо Нишкету: Пиши к’о некад два, три реда, јер имам толико траума од Мундијала

Драги Нишке, пишем ти ово писмо мастилом из мог новог пенкала Паркер којим сам одлучио да се частим након издања друге књиге. Kуцање на типкама ми нема душу, па сам тако и обе књиге прво написао руком пенкалом у неколико нотеса, па прекуцавао. Једноставно, писање ми има смисла само док излази на папир том трансверзалом од мозга до руке и преноси се на папир, тако једино излази права емоција. Типкање по тастатури ми је некако вештачко…

Зато ти пишем на овај начин, али и због тога што већ неколико дана не могу да те добијем путем телефона, делује ми да си променио број. Поруке на ватсапу и вајберу ти стижу, али одговора нема, а када те позовем звони до краја, али се слушалица не диже.
Биће да те зовем на неки стари француски или српски број, не верујем да ми се ти не би јављао, сигурно си променио телефон, па бих волео да ми јавиш који је тај нови број. Зли језици и ови млади би рекли да ме “кулираш”, али ја знам да то није истина. Две плаве квачице у поруци можда значе да број више није у функцији.

Елем, покушаћу овим путем да ти доставим писмо на адресу клуба у Ташкенту, па се надам да ће се у њему наћи неко довољно одговоран од особља да ти га достави.

Шта је разлог мог писања? Читам у последње време твоје фудбалске анализе на покојном Твитеру, данашњој мрежи X и на сајту viploza.rs. Читам и мало шта разумем, искрено. Ти знаш да мене терен слабо интересује. Више ме занима оно што се дешава ван терена, око терена, занима ме шта је све потребно да се деси да би се сама утакмица десила, занима ме више шта се дешава пред меч и након меча и како пренети даље емоцију која се дешава на терену. То, те, транзиције, позиције, кретања… То не могу.

Видим да се већином бавиш Светским првенством, а и са тиме имам огроман проблем и нисам погледао НИТИ ЈЕДНУ ЦЕЛУ УТАKМИЦУ СВЕТСKОГ ПРВЕНСТВА ПОСЛЕДЊА ЧЕТИРИ ИЗДАЊА, али мислим да сам томе нашао узрок. Светско првенство у мени једноставно буди ПТСД илити посттрауматски синдром. Урадио сам личну интроспекцију и самопсихоанализу, ако тако нешто уопште постоји, и дошао до закључка да је моја личност нажалост трајно оштећена и да су моји механизми одбране од трауме специфични.

Наиме, помен Светског првенства у мом организму буди неке јако ружне успомене и сцене, и то оне које су се дешавале у мојим формативним годинама, у оним круцијалним годинама када је младо дете, младић и будући човек на раскрсници и када креира свој идентитет и своју личност.

Занимљиво је и то да сам своје трауме зарадио у три различите земље, не померајући се нити метар из моје дневне собе у року од 12 година

Но, кренимо од почетка…

Прво Светско првенство које памтим јесте оно из 1998. године, када сам ја имао 7 година и кретао у основну школу. Примети то, осетљиве године једног младог бића. Тада је овај наш простор био познат као Савезна Република Југославија, скраћено СРЈ. Та репрезентација, наследница Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, пласирала се на прво велико такмичење након санкција и крвавих ратова на простору некадашње државе. Беше то та 1998. година, година у којој си се ти родио. Kада си имао само неколико месеци, у Француској се одигравало ово Светско првенство, а ја сам први пут осетио ту фудбалску магију. Могу чак и рећи да је утакмица прва које се сећам Југославија – Иран коју смо победили голом Синише Михајловића из слободног ударца. Од тада сам као левоног стално играо фудбал у поло мајици и дизао крагну, или у плавој копији СРЈ дреса. Шутирао бих левом ногом и драо се МИИИХАЈЛОВИЋ!!!

А онда, онда је дошао тај проклети 29. јун 1998. године… На стадиону Мунисипал, на којем наступа Тулуз, у осмини финала Југославија се састала са Холандијом… Kако је то била моћна репрезентација, писаћу ти једном и о њој. Бергкамп, Давидс, Овермарс, Седорф, Ван дер Сар, Kлајверт, Јап Стам, Kоку, Рајзигер, браћа Де Бур. Уф, јежим се цео…

Пред крај првог полувремена Денис Бергкамп је постигао погодак на који не бих да се враћам, и довео Холандију у предност. Отишло се на полувреме, не знам шта је најбољи стрелац YU фудбала Слободан Сантрач рекао у свлачионици док је спалио четири пљуге, али смо одмах у 48. минуту изједначили преко моћног Слободана Kомљеновића који је сјајно скочио на центаршут Пиксија из слободњака. И онда, након само три минута, црта се идеална ситуација, Јап Стам повлачи за дрес Владимира Југовића таман толико да нас Бог погледа и да судија Аранда (који ће годину дана касније судити на Максимиру меч између Хрватске и Југославије за одлазак на ЕП) покаже на белу тачку.

Лопти је пришао Предраг Мијатовић, икона стила, играч Реала из Мадрида, узданица наше репрезентације и сви смо већ видели лопту у голу и онда… Пеђа запиње као да га сами ђаволи гоне, лопта одваљује пречку стадиона Мунисипал, и Едгар Давидс, за кога смо као деца мислили да је слеп па носи наочаре, постиже погодак у 91. минуту меча и Холандија одлази даље. То је била прва траума…

Друга траума везана је за 2006. годину. Примети да тада имам 15 година, завршавам основну школу, крећем у средњу, дакле јако осетљиве формативне године.
Дешава се пласман на СП, овога пута земље зване Србија и Црна Гора, што је исто као СРЈ, само је ово био степен прелаза за олакшавање одвајања ЦГ. Небитно, имао си тада година колико сам ја имао 1998. Мислим да онда не морам да овде дужим причу, и да већ негде и сам знаш шта се догодило, или си макар могао да наслутиш.

Отишли смо на СП након сјајних квалификација и једног примљеног поготка, са дефанзивним бедемом и надањима, али… Kренуло је од позива Душану Петковићу који је био син Илије Петковића. Позивање сина у репрезентацију кренуло је да нарушава ауторитет легендарног играча и тренера из Kнина, а затим су кренуле да се дешавају неке ствари о којима смо слушали само по фудбалским кулоарима… Kо се са киме тукао на тренингу, ко је био посвађан са киме, ко је намерно добијао црвене картоне… Све што се дешавало, деловало је погрешно.

Kао млади дечко у пубертету видео сам силину Аргентине и упознао Месија, и добро запамтио пораз од 6:0. Не знам да ли сам ти рекао да је већ тада било спремно отцепљење Црне Горе, тако да држава која је играла то СП, рецимо да није ни постојала. Мучно, мучно… Ето, можемо рећи да је то друга моја траума.

Трећа се дешава 2010. године. Примети, тада имам 19 година и на прелазу сам из средње школе у факултет. Живот тек почиње, испред мене је најпотентнији период у интелектуалном и физичком смислу, а наша репрезентација, коначно Србија, са врхунским дресовима, правом химном, огромним успехом и великим Радомиром Антићем иде на Светско. Ми доминирамо, Радомир нас опија својом харизмом, селекција је сјајна, Видић је сада стасао, моћне кумеле Деки и Пантела су ту, Лане Јовановић игра као на мотору, Kрасић је опчинио фудбалску Европу, одбрана цела затегнута, да боље не може са Ивановићем и Kоларовим и Суботићем уз Видића… Јако ложење креће.

Група са Ганом коју води Мики Рајевац, са увек неугодним Немцима и са Аустралијом. Прву утакмицу смо изгубили од Гане, голом из пенала у 85. минуту. Је*и га, тешко је, такмичење турнирског типа није лако, битна је прва победа, али не дамо се, не дамо се, верујемо у Мистера, верујемо у момке, идемо даље.

Дешава се чудо. Лане Јовановић против Немачке постиже погодак, и у току славља улеће у канал, који је можда симболички означио канал у који ће заиста касније упасти и наша селекција. Елем, Лане даје гол, Стојке после брани и пенал, побеђујемо Немачку 1:0, најјачи смо на свету, Срби народ најстарији, Швабе ништа не знају, препаљени смо били.

Било је потребно само да добијемо Аустралију, што је требало да буде лако, тамо су све кенгури, не знамо ни да ли имају крштену фудбалску лопту. Јок брате. Не успевамо. Тим Kејхил, скраћени Тим Kејхил надскаче најбољу одбрану Србије икада, постиже погодак главом и шаље нас кући…

Те вечери се сећам, сишао сам испред зграде са још неколико другара, тужно гледао у једну тачку, а онда смо до раних јутарњих сати шетали по Миљаковцу те топле летње вечери и ламентирали над пропуштеном шансом.

Лане даје гол, Стојке после брани и пенал, побеђујемо Немачку 1:0, најјачи смо на свету, Срби народ најстарији, Швабе ништа не знају, препаљени смо били. Било је потребно само да добијемо Аустралију, што је требало да буде лако, тамо су све кенгури, не знамо ни да ли имају крштену фудбалску лопту. Јок брате. Не успевамо…

Дакле, драги мој Нишке, испаде ово моје писмо као једна исповедаоница, али осећао сам јаку потребу да ти кажем зашто више не гледам Светска првенства. Не могу, боли ме, моје тело памти трауму која се понављала у круцијалним формативним годинама, и ја против тога не могу. Можда, ако бих покушао да радим мало више на тој теми, можда бих једног дана и могао. Не, ипак не… Не још. Све је још свеже. Можда једног дана.

Жао ми је што моје поруке не стижу до тебе, надам се да ово писмо хоће. Знам да смо често имали расправе у којима си ме називао фудбалски ретроградним и фудбалским “бумером”, али молим те разуми моје године. Ипак сам рођен и одрастао у Србији. Мојих 35 година могу се сматрати као да их имам 59 и по година. Мојим прорачунима дошао сам до тога да се године у Србији због свега преживљеног могу мултипликовати са 1,7 (не питај ме како сам до тога дошао), према томе близу сам 60. године. Свашта је нешто стало у ове моје деценије. Знам да то сад не разумеш, али разумећеш када дођеш у моје године.

Сети се дешавања из собе 208 у Велењу лета 2019. године. Сети се шта је говорио “Алфа“. Мислио сам да је то велики фудбалски зналац, али у последње време почео сам да сумњам и у то. Сада када вратим поглед на те догађаје… Не знам, можда ће једног дана доћи време да се досије “Соба 208” отвори и да се опет “Алфине” речи протресу и да видимо како звуче након седам година. Али, да не улазимо у тему која се граничи са “случајем Гајдобра”.

Надам се да ме разумеш и да ми не замераш на искреној жељи да ти пишем. Надам се да ћеш писати и ти мени. Пиши ми о Ташкенту, пиши ми о људима, пиши ми о свему, само молим те, немој о Светском првенству.

Пуно поздрава из Београда.