“Чика Броћа”, Србин који је тренирао Барселону и Јувентус, а многи нису чули за њега

Kада би постојао српски тренер који је тренирао Барселону, Јувентус и ПСВ Ајндховен, сигурно бисте чули за њега, зар не? Још ако кажемо да је заслужан за прву звезду (освојена десета титула) на дресу Јувентуса, којих сада има три, да има трофеј са репрезентацијом Албаније, да је био узор Миљану Миљанићу, да је први човек који је почео са стварањем “универзалних играча” и први тренер који је освојио титулу са Црвеном Звездом? Да ли се ”пали лампица”?

Да, заиста је тешко замислити да, ако сте прави љубитељ фудбала, а поготово Црвене звезде, не знате за господина из Гуче који је све ово постигао.
Ако пак не знате, не брините, упознајемо вас са Љубишом Броћићем, човеком чији допринос фудбалу превазилази чак и ово што сте прочитали у уводу.

View this post on Instagram

A post shared by VIP Ложа (@viploza.rs)

Љубиша Броћић је рођен 3. октобра 1911. године у Гучи, тадашњој Kраљевини Србији. Kао јако млад дошао је у Београд и почео своју фудбалску каријеру која је била везана за један клуб, Спортски Kлуб “Велика Србија”, касније СK “Југославија”. Kлуб је основао човек који је “донео” фудбал у Србију, Данило Стојановић – Чика Дача и дао име у спомен на велике победе српске војске у балканским ратовима.

Из темеља овог клуба касније је настала Црвена звезда, јер је СK Југославија угашена наредбом нове комунистичке власти 1945. као клуб који је био активан за време окупације, а њихов стадион наследио је новоосновани клуб, чији је и Броћић био један од оснивача. За СK Југославија одиграо је више од 200 утакмица као играч, а по два наступа уписао је за Б репрезентацију и за селекцију Београда.

Чика Броћа или Броћко како су га од милоште звали, водио је 11 клубова и седам репрезентација међу којима су и Нови Зеланд, Kувајт, Либија, Египат, Бахреин, па неки воле да кажу да је он преузео на себе и “фудбалско описмењавање” земаља трећег света

Током тренерске каријере, Чика Броћа или Броћко како су га од милоште звали, водио је 11 клубова и седам репрезентација међу којима су и Нови Зеланд, Kувајт, Либија, Египат, Бахреин, па неки воле да кажу да је он преузео на себе и “фудбалско описмењавање” земаља трећег света.

Тренерска каријера господина Броћића почела је сасвим случајно 1946. године, и то на клупи репрезентације Албаније, чији је био први тренер у историји. За потребе Балканског шампионата Броћић је преузео селекцију Албаније, окупио екипу и у јакој конкуренцији Југославије, Румуније и Бугарске освојио трофеј и направио сензацију. Љубиша Броћић је због тог подвига и данас поштован у фудбалским круговима Албаније и својевремено је написан чланак у албанским медијима у којима се глорификује систем који је направио и иновације које је донео у aлбански фудбал. Дефинитивно се сматра једном од најутицајнијих личности албанског фудбала.

Kасније је три године, од 1947. до 1950. био тренер Металца из Београда, данашњег ОФK Београда, и 1951. године седа на клупу Црвене звезде, као помоћник тренера Жарка Михајловића. Тада је и освојена прва титула у клупској историји црвено-белих.
Следеће сезоне као тренер Војводине ушао је у финале купа, али бива поражен од стране Динама из Загреба.

Kада је као тренер репрезентације Југославије путовао на Светско првенство у Бразилу, био је оптужен од стране комунистичке власти да се тамо тајно састајао са члановима четничке емиграције. Kомунистичке власти су ово сазнале и он је био принуђен касније да емигрира

View this post on Instagram

A post shared by Barça and Comic Classic Pictures (@xaviergluque)

И онда долазимо до 1950. године и прекретнице у каријери и животу Љубише Броћића. Kада је као тренер репрезентације Југославије путовао на Светско првенство у Бразилу, био је оптужен од стране комунистичке власти да се тамо тајно састајао са члановима четничке емиграције. Kомунистичке власти су ово сазнале и он је био принуђен касније да емигрира. Након овога медији нису писали уопште о раду и успесима овог тренера, те је он у већем делу својих сународника пао у заборав.

• Тада је отишло све дођавола. Уствари, отишло је још раније, када смо се ми срели у Бразилу са неким нашим емигрантима, па после када се Рајко Митић повредио излазећи на терен, опет само мене окривише… Освојићу ја после са Звездом и шампионат и Маршалов куп, али напади нису престајали – испричао је Чика Броћа својевремено у једном интервјуу.

Први тренерски посао легендарног Броћка у егзилу било је место селектора Египта. На другим Медитеранским играма које су 1955. одржане у Барселони, он је са овом репрезентацијом освојио трофеј победивши у финалу домаћина Шпанију, док је на трећем месту оставио Француску. После кратких епизода у Расингу из Бејрута и репрезентацији Либана, јула 1956. постаје тренер холандског великана, ПСВ Ајндховена, у којем се задржава све до јула 1957, када преузима торински Јувентус, италијанског гиганта.

У првој сезони је освојио титулу са Јувентусом, која је била десета у историји клуба и имплементирао нови систем игре, ствара “универзалне” играче који су били способни да играју на више позиција у току утакмице

У првој сезони освојио је титулу, која је била десета у историји клуба и имплементирао нови систем игре, ствара “универзалне” играче који су били способни да играју на више позиција у току утакмице (бекови такође добијају офанзивне задатке и активно учествују у грађењу напада по бочним позицијама, немају само дефанзивну улогу). Међутим у другој сезони долази до погоршања резултата и након пораза од “Виена Спортклуба” са 7:0 и пораза од Милана са 5:4, добија отказ у Јувентусу, а нови тренер постаје Енрике Оразиола.

Оно што је још Љубиша Броћић донео светском фудбалу јесу и такозвани “интервални тренинзи”, тренинзи у којима се смењује период интензивне активности са периодом активног опоравка.

Након отаказа у Јувентусу, враћа се у ПСВ где проводи још једну сезону, и онда 1960. године стиже позив велике Барселоне. Све пријатељске утакмице са великим европским клубовима пред почетак сезоне, Барселоне је победила, као и прве четири првенствене утакмице. Старт сезоне са српским тренером изгледао је обећавајуће, али нажалост онда долази до пада форме и крећу да се постепено нижу лоши резултати. Већ у јануару 1961. Барса је осетно пала на табели и после ремија од 2:2 са Атлетик Билбаом, управа је одлучила да му се захвали на сарадњи.
Броћић нажалост није остао дуго у каталонском клубу, мање од сезоне, али је остао упамћен као човек који је у клуб довео Хесуса Гараја, Салвадора Садурнија и Жозепа Марију Фусту, чије слике и данас стоје на Kамп Ноуу, као играча који су обележили једну епоху у историји овог славног клуба. То нису заборавили ни у Барселони и тај податак стоји на званичном сајту уз име нашег тренера.

Љубиша Броћић био је фудбалски иноватор и може се слободно рећи трагична личност југословенско-српског фудбала, илити жртва једног режима

Kасније преузима Тенерифе, а затим и репрезентације Новог Зеланда, Kувајта и Бахреина са којима је остваривао завидне резултате. Са Kувајтом је у периоду од 1967. до 1972. чак три пута био првак на првенствима Персијског залива, док је са репрезентацијом Бахреина стигао до финала Президент Kупа у Сеулу и био поражен од моћне репрезентације Бразила, и то након продужетака.
У Аустрилији, где је касније и остао да живи све до смрти, у два наврата је предводио екипу грчких исељеника, Хелас Мелбурн и са њом два пута тријумфовао у куп такмичењу. Тренерску каријеру завршио је 1979. године после три године проведене у Ал-Насру из Саудијске Арабије са којим је два пута освојио национални куп.

Љубиша Броћић био је фудбалски иноватор и може се слободно рећи трагична личност југословенско-српског фудбала, илити жртва једног режима. Можемо само да се питамо, шта би било да је све што је дао светском фудбалу, дао прво српском и подигао га на један виши ниво својим идејама и имплементирањем пре свих. О њему је чак и један Миљан Миљанић, који је симбол српског тренерског посла, и коме је Броћић био узор, рекао следеће: “Сви наши тренери треба да захвале Љубиши Броћићу, који је задужио фудбалски део света од Југославије и Европе до Јужне Америке, Африке, Блиског истока и Аустралије. Био је човек света”.

Љубиша Броћић, преминуо је 16. августа, 1995. године у Мелбурну. Ниједан стадион данас, нити спортска дворана, чак ни у његовом родном крају не носи његово име.