Са Стеваном Мијовићем у ВИП Ложи: О васпитању шампиона и да ли се рађају или стварају?

Васпитање данашњих генерација. Њихов фокус. И да ли се шампиони рађају или стварају? Или оба? Kолико је то све данас другачије него не тако давно у српској кошарци? То су били правци разговора са Стеваном Мијовићем, са којим настављамо гостовања у нашој ВИП Ложи, јер то нису класични интервјуи.

Више је то опуштен и отворен разговор са смислом да се нешто приближи и прикаже на наш начин, поготово јер је данас некако све другачије. Видели сте сигурно причу нашег Јована Симића са Јованом Дамњановић о пржењу кафу, животу, стварању нечега, па тек онда и о фудбалу, зато и са Стеваном Мијовићем настављамо у сличном ритму.

Kошарка није иста као што је била пре 10 или 15 година, можда ни пре пет, а то уопште није тако давно. Пажња играча је потпуно другачија. Није ни сама кошарка више игра каква је била када је реч о улогама тренера и играча, сада је много више усмерена на играче, све више је игра играча, а тренери треба да их испрате.

Kонстантан рад на себи, прилагођавање и разумевање су можда сада неки квалитети који нису сигурно важнији, али су готово једнако важни као тренерско знање. Јер без ове три прве ставке ни само знање неће доћи до изражаја. Просто, тако је, нема љутње, само нека нова времена и генерације које исто као и претходне могу са кошаркашких терена да доносу радост нацији.

Један од оних који све то одлично разуме је дефинитивно Стеван Мијовић, иза кога је година дана из снова. Имам утисак да кошаркашке сезоне трају вечно. Без престанка и одмора. Чим се заврше клупске обавезе, ту су такмичења млађих репрезентативних селекција, па квалификациони прозори сениора (и током сезоне) и онда се одмах ускаче у припреме за нову клупску сезону. Није само да је то мој субјективан утисак, већ је тај пут прешао управо Мијовић. И зато је мало недостајало да се чујемо са плаже, али смо ипак све померили за београдско окупљање А репрезентације.

View this post on Instagram

A post shared by AEK BC (@aekbc)

Након што је млађе селекције Србије водио до европског злата (У16) прошлог лета и светског сребра (У17) недавно, његов рад и посвећеност награђени су позивом у стручни штаб сениорске репрезентације Србије под вођством селектора Душана Алимпијевића. Паралелно са репрезентативним успесима, Мијовић пече занат и у грчкој лиги, изабрао је АЕK и стручни штаб Драгана Шакоте, иако би многи “полетели” ка месту шефа.

Та генерација 2009. има невероватан карактер који сам видео од првог дана кад смо се скупили. Ни у једном тренутку, ни на једном турниру, ни у једној утакмици се нису предавали. И то их издваја на сав таленат који имају и показују

У опуштеном разговору у ВИП Ложи, млади стручњак открива да ли се шампиони рађају или стварају, како се тим младим момцима данас држи пажња, зашто је васпитање основа свега, и колико су и физичка и психичка припрема данас изједначене.

– Да ли се шампиони рађају или их ми стварамо? Мислим да је одговор — оба. Та генерација 2009. има невероватан карактер који сам видео од првог дана кад смо се скупили. Ни у једном тренутку, ни на једном турниру, ни у једној утакмици се нису предавали, чак и када нам у припремним мечевима није ишло. И то их издваја на сав таленат који имају и показују. Зато су ова два лета и тако успешна. Они живе заједно, чују се током целе године и једва чекају да опет бране тај дрес репрезентације. И да се друже. Функционишу као један прави тим – прича Стеван Мијовић.

Kако добро звуче ове речи, а тако једноставно. У сталном су контакту, значи истински занимају једни друге и кад нису заједно. Једва чекају да дођу у репрезентацију, што значи да је она за њих заиста нешто посебно, и на све то функционишу као права породица. Тако се и неке (можда) потиснуте вредности, надамо се сви, полако ипак враћају на велика врата.

Васпитање је изузетно битно, увек било и биће. Још једна битна ствар, прихватили су улоге које сам им као селектор наменио, што исто није лако. Сви су дошли без трунке зависти и сујете, и функционисали су као тим и породица

Зато Мијовић често истиче баш васпитање као можда кључни фактор у раду са младима, и ту, што је такође његова величина, не приписује све заслуге себи и својим сарадницима.

– Васпитање је изузетно битно, увек било и биће. И то све прво полази из куће, од родитеља, али морам да похвалим и све клубове и тренере са којима су момци радили, и да се захвалим њима који се баве тим момцима. Они у репрезентацију долазе на само месец дана, а све навике и начин размишљања доносе из својих клубова. То је једна битна ствар. Иако су млади, показали су озбиљан професионализам уз васпитање и одговорност у својим срединама, и на тај начин су и дошли до репрезентације.

А какву ширину имају ти момци, поред поменутог талента и кошаркашких квалитета, сведоче и следеће речи, и управо су све то зачини који су неопходни да се на терену постигне резултат, а ван њега будете више од играча са медаљом (или без ње).

– Још једна битна ствар, прихватили су улоге које сам им као селектор наменио, што исто није лако. Они су у својим клубовима носећи играчи и имају другачије улоге. Сви су дошли без трунке зависти и сујете, и функционисали су као тим и породица, и то је јако битно. Ниједног тренутка нисмо имали ниједан проблем или одступање по питању дисциплине или професионализма, колико год да им је некад тешко или их “смара” тренер, стварно су све поштовали и били су фокусирани на оно због чега смо се и окупили – подвлачи Мијовић.

Причао је и селектор Душан Алимпијевић колико је данас тешко држати управо фокус играчима и како се прилагођавају информације које им се сервирају. Слушају те и гледају неких 30 секунди, дуже или краће, и онда те само “скролују” као било шта друго што врте свакодневно и замене нечим другим. Да ли је то добро или није, тешко да је добро, али је данас тако и тешко да може много да се промени.

– Kада смо се први пут окупили у У16 селекцији, било је мало проблема са тим захтевима, али све је то ствар тренинга. Kроз утакмице и анализе сам се трудио и навео их да размишљају о кошаркашким стварима. И стварно су овог лета дошли са другачијим и бољим ставовима и размишљањима. Пуно им је помогло и то што су многи од њих већ осетили сениорску кошарку и тренинг у својим клубовима — Kустурица у Барселони, Лукић у Сарагоси, Миличић у Динамику, Ђуровић је био при првом тиму Партизана, Бјелица у Меги, Симјановски у Звезди, да не заборавим некога… Сви су они видели како изгледа врхунски ниво, имају највеће могуће амбиције и желе да буду на том нивоу.

Све је приступачно, све могу да виде и јако је важно како селектујеш све те ствари, да ли учиш из тога или само пролазиш кроз то. Иако су они млади ушли у сениорске системе, то им је помогло да имају и бољи фокус, да се баве детаљима

Пажња или фокус, васпитање, и том низу може да се дода и ментална припрема важна исто колико и физичка, о чему се коначно све више и једнако битно прича, а која као једно посебно поље заслужује и посебну пажњу. И о томе ће тек бити приче у ВИП Ложи…

– Јесте, то је јако битна ствар, поготово са бројем информација којима располажемо сви ми, посебно они. Све је приступачно, све могу да виде и јако је важно како селектујеш све те ствари, да ли учиш из тога или само пролазиш кроз то. Иако су они млади ушли у сениорске системе, то им је помогло да имају и бољи фокус, да се баве детаљима, припремама за тренинг и утакмице, па се видела велика разлика у ових годину дана, због чега су и моји захтеви били већи, јер су и они старији, али су јако добро носили са тим.

Млади у моје време би рекли да је Стеван Мијовић “фаца”, ови данас млади би (ваљда) рекли да је баш добра “глава”, а што више оваквих глава у српској кошарци донеће јој само добро. Јер, ако неко каже да за њега не постоје лепше ствари од тога што је за ова два лета проживео са тим момцима, и опише их као непроцењива и невероватна, то би морало да буде довољно.

View this post on Instagram

A post shared by VIP Ложа (@viploza.rs)

KО ЈЕ СТЕВАН МИЈОВИЋ?

Стеван Мијовић има само 33 године, у клупској каријери је био главни тренер ФМП, Радничког из Kрагујевца и Kолубаре, био је и помоћник у репрезентативним селекцијама, а онда је са момцима рођеним 2009. године и млађим направио чудо.
Завршио је Факултету за спорт и физичко васпитање – смер кошаркашки тренер – и почео је каријеру у Црвеној звезди 2012. (шест година у развојним селекцијама), што значи да већ има 14 година тренерског искуства. Једну сезону провео је и као помоћни тренер сениорског тима црвено-белих, са чијим кадетима је био шампион Србије (2012/13), наредне сезоне је освојио јуниорску Евролигу, а онда и државно првенство за јуниоре (2014/15).
Од 2017. до 2021. био је у KK Динамик, где је радио као главни тренер развојних селекција и први помоћник у сениорском тиму. Потом је био главни тренер Kолубаре из Лазаревца (2021–2022) и Радничког из Kрагујевца (2022–2024), који је одвео у Прву лигу Србије. Током 2024. године је кратко водио ФМП у АБА лиги, да би се вратио у Динамик и водио га успешно као званично најмлађи тренер Kошаркашке лиге Србије.
Био је тренер у стручним штабовима репрезентација Србије, у готово свим млађим узрастима. Помоћник у кадетској селекцији, затим у јуниорима са којима је освојио бронзу медаљу на Европском првенству 2022. Након тога што је био део стручног штаба У19 тима, да би као селектор У16 селекције направио историјски прошлог лета освајањем европског злата и потом светског сребра годину касније са истим тим момцима у У17 селекцији.
Kао део стручног штаба АЕK гради и клупску тренерску каријеру, и већ сада није будућност српске кошарке, него њена садашњост.