Децо, гледајте Дибалу, одбио је милионе пљесвакица на киоску само да би јео код куће

Фудбал је постао математика. Формације су шаблони, играчи су параметри у рачунарским алгоритмима, а дриблинг се мери у процентима успешности. У таквом свету, где је најважнија споредна ствар на свету одавно постала индустрија, Пауло Дибала делује као душа из неког другог времена. Kао последњи ехо фудбалског романтизма који одбија да нестане.

Његова прича никада није била само прича о головима и трофејима. Од тренутка када је као дечак закорачио на терен, носио је са собом терет великих очекивања, али и дубоке личне ране. Губитак оца у раном детињству није га сломио. Направио га је ратником са дечијим лицем.

Сваки пут када прослави гол тако што шаком прекрије лице и направи чувени “Маска” потез, он не ради то због камера. То је његов оклоп. Његов подсетник да иза сваког осмеха и фудбалске чаролије стоје невидљиви ожиљак и снага која га гура напред. Стоји борац који је прешао преко свих недаћа и патњи да би о(п)стао у врху.

– Све је кренуло након меча у Суперкупу Италије против Милана. Промашио сам пенал и био сам веома узнемирен након тога. Отишао сам на одмор и гледао филм “Гладијатор”. Тада сам одлучио да ћу голове прослављати као гладијатор – рекао је Дибала својевремено.

View this post on Instagram

A post shared by Lega Serie A (@seriea)

Kада је обукао дрес Јувентуса (2015-2022), али и пре тога у Палерму, свет је видео фудбалску поезију. Његова лева нога није само ударала лопту, она је милује као мало ко, пркоси физици и оставља голмане непомичне. Због њега деца терају лопте на прашњавим аргентинским улицама до мрака маштајући да су управо они можда следећи La Joya – Драгуљ, како му је надимак.

Али, драгуљи су крхки. Дибалин највећи противник никада нису били противнички штопери, већ сопствено тело. Повреде су долазиле баш онда када би достизао врхунац, можда би у алманасима могло уз његово име да стоји – какав би он фудбалер тек био да није било повреда.

И док су га многи отписивали, он је патио у тишини. Растанак са Торином оставио је сузе на лицу које су обишле свет, искрене сузе некога ко је фудбалу дао целог себе, а добио хладан, професионални стисак руке.

Тако то иде, а онда се догодила Рома. Римска вучица га је загрлила онако како само тај град уме. Страствено, без резерве, дочекавши га као божанство. Десетине хиљада људи на улицама Рима нису скандирале само његовом имену, скандирале су чистој фудбалској емоцији коју, ако неко уме да препозна, онда су то навијачи Роме. За детаљније објашњење видети под – Франческо Тоти.

View this post on Instagram

A post shared by ESPN FC (@espnfc)

Kада је стигао у Вечни град, понуђено му је нешто што се у Риму граничи са светошћу — легендарна Тотијева “десетка”. Неки други би потрчали за таквом почашћу, али не и Пауло. Скромно је одбио култни број, поручивши да “Десетка и даље припада Тотију”, и задужио свој број 21. Тиме је освојио срца Римљана пре него што је и додирнуо лопту на Олимпику.

Одбио је Тотијеву десетку, јер и даље припада Тотију. Пристао је да му се плата смањи са великих осам на свега 2,2 милиона евра. Само да би остао у Роми. Пауло Дибала је одбио милионе пљескавица на киоску, само да би остао и јео код куће

Додатни доказ његове љубави према игри и граду дошао је овог лета. У ери када фудбалери трче за десетинама милиона са Блиског истока, Дибала је учинио нешто незамисливо. Желео је да остане у Роми. Није хтео тамо где многи хрле… Пристао је да му се плата смањи за више од 70%, са великих осам на свега 2,2 милиона евра. Само да би остао у Роми.

Што би наши стари рекли, кад имате 200 динара (у оно време) више у џепу, не једете боранију код куће, него одете на киоск по пљескавицу. Пауло Дибала је одбио милионе пљескавица на киоску, само да би остао и јео код куће.

Да будемо до краја искрени, редуковани уговор је напаковао бонусима за наступе, голове и асистенције, који се мере стотинама хиљада, неки досежу и до милион евра. Значи, није тражио гаранције на папиру, већ је играо на самог себе. Све док је фит – зарађиваће на терену, а не по терапијама.

У Риму, Пауло је поново нашао дом, место где победа никад није била једино мерило, већ место где се цени душа. Магија. Виц. Умеће. Где се цени све оно много веће од три бода.

Можда ће га статистике увек стављати корак иза неких других, модерних атлета новог доба. Али, он је утеха за све нас који верујемо да фудбал негде још увек има душу, и зато, децо, ако желите да се заљубите у фудбал, баците поглед како то ради Пауло

View this post on Instagram

A post shared by VIP Ложа (@viploza.rs)

Можда неће имати све “златне лопте” овог света. Можда ће га статистике увек стављати корак иза неких других, модерних атлета новог доба. Али, они који фудбал гледају срцем знају да је управо он стални подсетник зашто смо се уопште заљубили у ову игру.

Он је утеха за све нас који верујемо да фудбал негде још увек има душу, и зато, децо, ако желите да се заљубите у фудбал, баците поглед како то ради Пауло.

Е да, тај исти Пауло је прошлог викенда играо 84 минута у победи Роме од 4:0 над Лећеом без учинка који се мери тамо у колонама голова и асистенција, а викенд пре тога је три пута асистирао Доњелу Малену за хет-трик на старту сезоне Серије А, исто су са 4:0 разбили Фиорентину. Па је дошао пре неки дан меч са Аталантом и преокрет у самом финишу за 2:1, и Рома је на челу табеле (максималних девет бодова и гол-разлика 10:1), а Дибала игра свој најлепши фудбал.

Ако некога и то занима, један викенд онако, други овако, али он се игра мимо свега. За душу. За аплауз. За пуно срце.

Трака око главе, карактеристично спуштене штуцне (онима који су одрастали уз Kалчу посебно заигра срце кад то виде), тетоважа на руци, “маска” кад падне гол и чаролија последњег романтика фудбала у добу машина.