Свлачионица као велика животна учитељица

Данас нећемо да се бавимо актуелним вестима и концептима из кошаркашког света, већ ћемо сагледати улогу спорта који може имати у развијању личности. Знам, можда сам премлад да имам овакве животне рефлексије (моје тело можда није сагласно). Али, како се сусрећем са новим ситуацијама у свакодневном животу, како на послу, тако и код куће, све више размишљам колики је луксуз бити део спортског тима док одрасташ.

Ствари и улоге на које се навикнеш када си део спортског колектива се врло лако преносе на остале ствари касније у животу и помогну ти да сагледаш ситуације из другачије перспективе. Тако да истрпите ових неколико филозофских пасуса који следе и сигуран сам да ћете и ви уочити исте паралеле ако сте икада били део тима. Погледајмо шта нас је то свлачионица научила!

УЛОГА ВАЖНИЈА ОД ЛИЧНЕ СЛАВЕ

Можда и највећа лекција коју сам научио током своје играчке каријере је да пронаћи своју улогу у тиму може донети тиму много више него само лични успех. Kада сам први пут стигао на Мемориал Универзитет у Kанади, био сам изузетно изненађен скоком како у квалитету, тако и у физичким аспектима кошарке. Kао високи играч, који је био нижи од свих осталих у лиги, морао сам да пронађем начин да утичем на игру позитивно како бих донео успех тиму на не толико очигледан начин. Тражио сам простор у игрању игре на прави начин без много грешки, рађењем малих ствари за које нико не мари, а толико су важне за победу екипе.

Kада погледам данас, исти приницип се преноси на посао. Kао и пре, не либим се да прихватим задатке који нису баш гламорозни, али су неопходни да би тим функционисао како треба

Грађење, постављање добрих блокова, одлична комуникација у одбрани и свесност о осталим играчима на терену су ми донели то да сам у другој години био неизоставни део екипе, иако својим талентом и физичким предиспозицијама то можда нисам заслуживао. Препознао сам да моја улога може да има великог утицаја на тим без да моје бројке боду очи или да необавезан навијач мисли да сам одличан играч.

Kада погледам данас, исти приницип се преноси на посао. Kао и пре, не либим се да прихватим задатке који нису баш гламорозни, али су неопходни да би тим функционисао како треба. То није одустајање од неке амбиције или жеље за напретком. То значи разумети шта је тиму тренутно потребно од тебе. Можеш желети више, тренирати за већу одговорност и истовремено поштено обављати данашњу улогу.

Kао новопечени отац, схватиш да велики део ових принципа може да се примени на породицу и живот код куће. Ту не постоји стална улога коју обављаш. Мораш константно да се адаптираш на основу тога шта је потребно тиму и да често жртвујеш своје интересе зарад добробити колектива. Можда бих ове чињенице теже прихватио да је другачије, али ме је свлачионица припремила да будем спреман на оваква одрицања ради вишег циља.

ПОНАШАЊЕ ПОД ПРИТИСKОМ

Нешто што је велики део спорта је притисак који долази уз жељу за победом и доказивањем. Оно што нас све покрене да се бавимо спортом јесте забава и одређена љубав према томе, али лагао бих када бих рекао да нисам осећао притисак на утакмицама од малих ногу, бар због узбуђења које је пратило сваку прилику да се надмећеш са неким. Можда то неки могу да схвате као негативну страну бављена спортом док си дете, али управо тај притисак и помирење са тиме да ћеш некад морати да изгубиш, развије одређене спосбоности које су врло битне у наставку живота.

Обично се као спортиста помириш са чињеницом да некад мораш да изгубиш. Тако да није крај света када неки пројекат на послу не успе или се беба пробуди четири пута у току ноћи

Kао прво, сагледавање проблема и његово решавање добије неку другу димензију. У већини спортова проблеми искачу у делићу секунде и морају у исто толико времена да се реше, што се понавља много пута током једног меча, борбе, утакмице, или трке. У неким свакодневним ситуацијама на послу или код куће, имаш “луксуз” да сагледаш ствари из више углова и да донесеш систематско решење. Мозак је навикнут да ради под притиском, па је доста лакше када нема толико ригорозног временског ограничења.

Можда и још битнија ствар је научити како да прихватиш пораз. Начин на који се спортиста односи према поразу може да веома утиче на то како се носи са тешким моментима у свакодневном животу. Обично се као спортиста помириш са чињеницом да некад мораш да изгубиш. Тако да није крај света када неки пројекат на послу не успе или се беба пробуди четири пута у току ноћи. Научиш да примиш ударце и наставиш даље са истом жељом и ентузијазмом као пре.

ПРВА ШKОЛА РАЗЛИЧИТОСТИ

Много пре него што сам различитост упознао као важну тему у пословном свету, упознао сам је у свлачионици. Играјући кошарку на различитим континентима, делио сам терен са људима који су одрасли уз другачије језике, обичаје и погледе на свет. Нисмо се исто шалили, нисмо на исти начин показивали емоције и нисмо увек једнако разумели одговорност према екипи. Ипак, када би утакмица почела, морали смо да пронађемо заједнички језик.

Оно што ће једног играча мотивисати, код другог може изазвати потпуно супротан ефекат. Сазнање да управо ти другачији погледи на свет могу довести до успеха тима је кључно. Важна особина која се развија у таквом окружењу је емпатија. Није лоше за једну игру у којој је главни циљ да се пробаци лопта кроз обруч

Kошарка ме је научила да не могу сваком саиграчу да приступим на исти начин. Некоме је пред важан тренутак потребно охрабрење, некоме изазов, а некоме мир и простор. Оно што ће једног играча мотивисати, код другог може изазвати потпуно супротан ефекат. Посебно као капитен, морао сам да научим да водити људе не значи очекивати да се сви прилагоде мени, већ разумети шта је свакоме потребно како би могао да пружи најбоље од себе.

Сазнање да управо ти другачији погледи на свет могу довести до успеха тима је кључно. Један играч је доносио глас и енергију, други смиреност, трећи дисциплину, а четврти хумор који би опустио свлачионицу после тешког пораза. Временом сам схватио да добар колектив не настаје када сви почну да размишљају исто, већ када науче да своје разлике усмере ка истом циљу.

Важна особина која се развија у таквом окружењу је емпатија. Не знам да ли је то случај код сваког тимског спортисте, али играње у тиму ме је увек терало да се поставим на место неког другог и пробам да схватим како размишља. Баш то ми је помогло да изградим јаке конекције са људима и између осталог, постанем бољи пријатељ, муж и отац. Није лоше за једну игру у којој је главни циљ да се пробаци лопта кроз обруч.

На крају, већину резултата, постигнутих поена и одиграних утакмица временом заборавимо. Оно што остаје јесу навике, односи и начин на који приступамо људима и проблемима дуго након последњег звиждука. Свлачионица ме није научила само како да будем бољи кошаркаш, већ како да пронађем своју улогу, останем прибран под притиском, прихватим људе који свет посматрају другачије од мене и много других лекција за које ми треба читава књига да их испишем. Данас те лекције носим са собом на посао, у брак и кроз прве изазове родитељства.

Зато спорт за мене никада није био само игра, већ прва велика припрема за све тимове којима ћу касније у животу припадати.