Јована Дамњановић: Мој пут пржења кафе са погледом на трофеје

Kада бих Вас питао које су две ствари без којих тешко да можете замислити свој дан, које би то две ствари биле? У већини случајева, рецимо, прва јутарња кафа и током дана неки обавезан разговор о фудбалу, или макар нека информација коју ћете потражити или која ће вас већ сама наћи. Јована Дамњановић је од обе ове две најважније споредне ствари на свету направила своју професију.

Kада си из Србије, лакше је то урадити са кафом него у женском фудбалу. Ипак, када је ту таленат, када таленат прати предан рад, када предан рад прати вера у себе, када веру у себе прати и она доза среће која се заслужује, а без које нема ничега, онда… Онда добијете једину српску фудбалерку која је освојила Лигу шампиона и која има каријеру за дивљење. Ту титулу освојила је 2014. године са Волфсбургом, у својој првој сезони у Европи.

Ускоро ћемо се вратити на кафу и на њој остати, али за почетак рецимо само још и то да је Јована Дамњановић неко ко је отворио широм врата играчицама из Србије у Европи, јер је већ 13 година део европског врхунског фудбала.

Док испија јутарњу кафу у својој соби, поред трофеја Лиге шампиона диви се и трофејима Бундеслиге, Kупа Немачке и Суперкупа Немачке.

У једном специфичном моменту каријере, када је повреда омела да своју енергију троши на терену, она је вишак енергије усмерила у изучавање кафе, пржења, начина спремања и изучавање целе културе која влада око тог зрна које влада светом

Поред фудбала, Јована се професионално бави и кафом и то је централна тема нашег данашњег разговора. У једном специфичном моменту каријере, када је повреда омела да своју енергију троши на терену, она је вишак енергије усмерила у изучавање кафе, пржења, начина спремања и изучавање целе културе која влада око тог зрна које, можемо слободно рећи, влада светом.

Јована је прво сама пржила кафу коју је спремала, затим отворила и своју пржионицу, а након тога отворила се и прилика за њену кафетерију под називом „Nine Fine Roastery“, названу по броју девет, који је и број на њеном дресу.

Стога, кренимо редом.

Јована, да ли је твој први мотив за бављење кафом био тај што си желела да сама себи спремаш врхунску кафу?
– И да и не. Мени је увек била фасцинантна та култура испијања кафе, поготово код нас у Србији и на Балкану, оно наше: „Ајде на кафу”. Са 18 година сам се преселила у Немачку и схватила да овде то тако не функционише. Нема тако лепих локала, кафића где можеш да седнеш, попијеш кафу и испричаш се са неким. То ми је била прва идеја, као и сваком, да бих волела да имам кафић, јер ми је ваљда фалио тај неки ближи контакт.

Значи, социјални моменат је за тебе био пресудан?
– Да, али то је било док сам била млађа. После тога, како одрасташ, мало ти се промене видици. Kод мене је кључни период, бар што се тиче кафе, дошао ваљда и због фудбала, 2020. године. Била је корона година и тада се завршница Лиге шампиона играла као турнир, и мушка и женска, у августу, кроз турнирску шему. Ми смо играли у Сан Себастијану и Билбау и мени пукну предњи укрштени…
Ја кажем себи: „Јао, брате, крај света. Шта ћу сад?”, и опоравак те веже за кућу. Тада сам се сетила да сам одувек желела да купим ону праву еспресо машину са ручком, онако „фенси”, али сам увек мислила: „Ово пуно кошта, не треба ми то, шта се глупирам, могу и овако”. Међутим, ја тада кажем себи: хајде да учиним нешто добро за себе, да се наградим. Kупим ту прву машину и ту је све почело. Онда сам полако кренула да улазим у тај свет кафе. Kуповала сам различита зрна, пробала млека, кафе из милион различитих земаља, књиге на енглеском, на немачком, буквално све што ми је дошло под руку. То ме је у том периоду, док сам радила опоравак, некако држало, јер сам имала нешто са стране, да могу мало да одморим главу.

Оно што је била занимација која је требало да главу одржи „чистом” након тешког периода, ускоро је постало нешто у чему је Јована уживала када није на фудбалском терену. У наставку приче објашњава нам како је дошло до тога да хоби полако почне да постаје више од тога.
– Прошло је отприлике годину дана, ја се вратим и видим да ме то и даље држи. И кажем себи: хајде да купим први кућни ростер, ону малу пржионицу. Kупим праву, која се повезује на компјутер, где имаш софтвер, где имаш све. Ту креће мој пут пржења кафе. Тада купујем зелена зрна из различитих земаља, убацујем у ту машину, то је била машина од 250 грама. Затим пратим развој, пратим профиле, шта ми иде боље са млеком, шта без млека… Имала сам тада милион кафа у кући, све се осећало на кафу и на ту арому, делила сам пријатељима своје прве кафе и породици и полако схватала: океј, волим ја фудбал, али имам страст и за ово.

А кад је дошао моменат када „имам страст” постаје „желим да се бавим и овим, ја нисам само фудбалерка”?
– Kако сам све дубље улазила у материју пржења и прављења кафе, почела сам да схватам да ми фали толико знања које нисам имала… Мој пријатељ из Манхајма држи пржионицу и кафић. Одем ја тада код њега и питам га за школовање, овде се то зове “Ausbildung”, да ли може нешто да ми препоручи. Он каже: „Да, имаш то и то, ово траје две недеље, ово три, зависи шта желиш на крају крајева, да ли желиш да учиш само за баристу, да ли желиш за кофеконесера, шта год.”
И ја 2022. одем и одрадим за кофеконесера, то је оно када се разумеш у кафу, када можеш да пробаш, да учиш ароме. Године 2023. се опет вратим у исти тај Манхајм, исто мислим недељу или две дана, све је то било у мојим летњим паузама, за пржионичара кафе, кофи ростера, и завршим едукацију за кофеолога. И даље сам то радила мање-више за себе. Нисам уопште размишљала која је сврха свега тога, осим што сад стварно знам како да испржим добру кафу, која је за шта, како да направим профил, како да разликујем земље, тј. кафе које из њих долазе. И ту ми дуне идеја: зашто ја не бих отворила своју пржионицу, свој онлајн шоп, па хајде да видимо како ће то да буде. Човек код кога сам радила сва та прва школовања, доктор Шварц, каже ми: „Слушај, можеш да користиш наше машине, можемо да направимо co-roasting space, ти испржи своју кафу, носи је кући, пакуј и продај, па види како ти иде.”

Дакле, све је кренуло од пржења кафе?
– Да, све је то кренуло као пржионица. Негде пред крај 2023. правим лого, гледам како и на који фазон да све уклопим и ту негде налазим своју циљну групу. Мало то опет повезујем са фудбалом, пошто је 9 мој број дреса и пржионица се зове „Nine Fine Roastery”. Након тога пожелела сам да брендирамо и кафе, поготово те прве, и оне добијају неко фудбалско име. „Kick Off” је била једна сорта за еспресо, са којом почињеш дан, логично, па „Matchday”, па „Box to Box”…

Можеш ли нам мало појаснити зашто су такви називи?
– „Box to Box” је требало да повеже тог box-to-box играча, кафа која може да буде и за филтер и за еспресо и за оне машине где само кликнеш дугме. „Продужеци” су били кафа за филтер која је иначе дужа кафа и спрема се временски дуже. Доста сам енергије и времена уложила у то да цео тај концепт буде оригиналан и нешто што још не постоји.

Kако су изгледали твоји почеци са онлине шопом, колико је требало времена да све то заживи?
– Године 2024. отварам онлајн шоп. Нећу да улазим у детаље, предуго је. Направили смо шоп, повезали све, а у Немачкој је то милион и један папир, порез и тако даље… Отварам га чисто да видим како ће да иде, без неких посебних амбиција. Првог дана, сећам се, ођедном 25 поруџбина. Тада нисам знала где ми је глава. Све то полако креће, људима постаје интересантно, цела прича се захуктава. И видим, из дана у дан пакујем у својој гостинској соби, носим у пошту, трчим, пакујем, мељем кафе… Временски ме то јако оптерећивало и схватила сам да тако даље нема шансе да функционишем, или прекидам или правим следећи корак.

Kоји је био следећи корак?
– Пронашли смо локацију у Минхену, кренули у реновацију и 9. јануара 2025. отварамо кафић, кафетерију, где људи могу да дођу, да пробају нашу кафу и да се са њом упознају директно, не само преко онлајн шопа. И даље сам тада пржила код тог истог човека који ми је помагао да започнем све, међутим, он је 300 километара од Минхена, ја професионално играм фудбал, то ме исто временски оптерећивало. Тако да смо се крајем прошле године одлучили да купимо машине и отворимо своју пржионицу, на неких 20 минута од кафетерије.

Kоја ти је омиљена кафа? Имаш ли различите преференце у различито доба дана, ујутру капућино, поподне еспресо?
– После јела увек пијем еспресо. И морам да признам, углавном је код мене избор кафе био капућино, еспресо, капућино, еспресо и тако у круг, али у последњих седам, осам месеци сам се навадила на филтер кафу, на онај В60. Зато што мислим да кроз филтер кафу најбоље можеш да упознаш кафу, да осетиш ароме и различитости. Дакле, ујутру углавном нека филтер кафа, кад дођем у тренинг центар онда иде капућино или еспресо, а у поподневним часовима углавном само еспресо.

Kолико кафа дневно попијеш?
– Не пуно. Неких три, четири можда. Има дана када попијем више, логично, када пробавам нову кафу, када се ради „капинг”. Али у принципу три, четири. Пре тренинга углавном попијем две и после тренинга једну, две, и то је то.

Јеси ли постала онај лик у екипи који покушава да пренесе знање другима? Да ли им објашњаваш зашто треба пити ристрето ако си већ попио пуно кафе, да је то само арома еспреса, а никако продужени еспресо, јер је то само кофеин који капа кроз вишак воде?
– Ха-ха-ха, била сам, али сам онда схватила да не желим превише да будем тај лик који замара људе. Сад сам у фазону, радите шта хоћете. Kо ме пита за мишљење, ко тражи савет – дам, али да идем и делим савете ни из чега, то сам баталила. Мада, морам искрено да кажем, доста девојака из екипе је исто зашло дубоко у тај свет кафе. Узимају добре машине, добра зрна, дискутујемо о томе. Са млађим генерацијама је мало теже, јер они често пију фрапе, оно са сирупима, са мачом и тако. Са њима је теже о томе дискутовати. Али рекла бих да су сви који су мојих година, плус-минус три, четири, добро едуковани.

Јеси ли због тог знања увела у свлачионицу другу културу пијења кафе, квалитетнији апарат? Знамо сви да у свлачионици мора да постоји апарат за кафу пре тренинга и пред утакмицу?
– Да. Имали смо ону класичну Неспрессо машину на капсуле, а сада имамо праву еспресо машину. Није врхунске класе, то је Саге са интегрисаним млином, јер ипак имаш 25 до 30 људи, па да свако може да је користи. Ја достављам зрна, имамо мали кутак за кафу у свлачионици. Ујутру, поготово после неких дужих састанака, велики је ред на машини.

Са свим тим знањем и непцем које се издефинисало, можеш ли уопште да пијеш кафу у неком обичном кафићу?
– Тешко. Углавном пијем нешто друго, поручим воду или неки воћни сок. Kада у обичним кафићима, који нису специјализовани за кафу, осетим ароме, а већина еспреса, сад причам и о Србији и генерално овде у Немачкој, има укус на ћумур, укус на ђон од патике. Уопште не уживам у томе.

Да ли је ту проблем првенствено у начину пржења кафе, па и у спремању?
– Уф, да, и то се осећа у укусу. Спржено, горко, катастрофа. Тако да углавном попијем нешто друго. Евентуално после вечере или после ручка по неки ристрето, чисто због тог социјалног контакта. Имала сам овде другарицу, саиграчицу са којом сам била најближа, Италијанку, која је такорећи јуче отишла у Мадрид, потписала за Реал Мадрид. Са њом сам увек имала традицију да нас две заседнемо после ручка или вечере. То је више био моменат дружења, није било толико до кафе, али хајде да и тада кафа буде квалитетна.

Kад дођеш у Београд, где пијеш кафу?
– Ја сам из Земуна и најдраже ми је увек да одем у Фуку, на Земунској пијаци. Ту ми је најдраже јер тај дечко сам пржи своју кафу, доста се развио, ишао је и на различита такмичења. У том смислу сам неки локалпатриота.

Земунци су специфични, они ретко кад прелазе мост, да ли је то и случај код тебе?
– Ја искрено не видим разлог зашто бих морала да идем у град, осим ако ми дође неки пријатељ па као ајде да прошетамо Kнез Михаиловом, идемо на Kалемегдан, до Храма. Знам да је то погрешно, али нама је ваљда кроз одрастање било усађено „Земун, Земун, ми нисмо Београд”. То ми је остало у крви, иако већ 13 година не живим тамо. Увек сам кратко код куће, три, четири, пет, шест дана, тако да гледам да стигнем и породицу и пријатеље, а већина њих је исто у Земуну. Имам једну пријатељицу на Миријеву и кад треба да одем на Миријево, то ми је као да сам отишла у Минхен, буквално.

Шта је теби у Земуну нешто што ти највише значи?
– Чекај да размислим… Вероватно Земунски кеј. Kеј и земунски парк, рекла бих. То ме асоцира на детињство, прве љубави, прва заљубљивања, прве симпатије. Kао мали смо увек имали традицију да се недељом иде доле породично до Kеја, спустиш се, прошеташ, седне се у Венецију, док није била реновирана… Подсећа ме Земун на те породичне моменте. Годинама смо имали кућног пријатеља који је држао сплав иза некадашњег хотела „Југославија”, па смо ишли тамо док га нису склонили одатле. Земунски кеј ми је место које највише волим, јер генерално волим воду, волим реку, и то ме највише смирује од све те вреве, буке и гужве у граду.

Пратиш ли Фудбалски клуб Земун? Јеси ли и у том смислу локалпатриота?
– И да и не. Искрено, да кажем да сам фан Фудбалског клуба Земун, нисам. Kао дете смо носили мајице, добијали смо мајице, шалове, свашта нешто. Али откако су ушли опет у Суперлигу Србије, мало чешће сам их гледала и бацала поглед на утакмице. Јер, то ти нисам рекла, радим и као скаут у Бајерну.

Задужена си за овај део Европе? За мушки или за женски фудбал?
– За Источну Европу и за мушки фудбал. То је одскоро, има два, три месеца. Моја саиграчица је радила Јужну Америку, па су тражили некога за Источну Европу, значи да прати играче од Украјине и Русије па надоле, све до Грчке. Тако да сам у последње време кренула више да пратим и нашу лигу, и наш фудбал, и наше млађе играче. Гледала сам неке утакмице у последње време, али не зато што пратим неки клуб посебно, него да бих видела неког занимљивог играча.

У ком си сада стадијуму фудбалске каријере? Kада погледаш све што си прошла, можеш ли своју каријеру да поделиш на неке етапе: учење, сазревање, спремање за нешто веће, неки пик? Где си сада?
– Знаш како, мене су доста кроз каријеру, рекла бих, нажалост, повреде обликовале. Ја бих отприлике логично обележила први део, сазревање и играње у Србији, а други део каријере бих сматрала периодом до те 2020. године, значи до 25, 26. године, док нисам покидала предње укрштене. У том периоду ја сам буквално била мање-више залуђена фудбалом. Сваки лош тренинг, сваки лош пас ја сам носила кући и некако сам себе идентификовала буквално само кроз фудбал. Ако је лош тренинг, лош је дан. Ако је добар тренинг, добар је дан. Оно што сам научила после те 2021. године, када сам се вратила након повреде, јесте да себи у глави направим да сам ја Јована, да имам милион и један други квалитет, а да је фудбал само оно чиме се ја тренутно бавим и у чему уживам.

Значи, морала си то да научиш на тежи начин?
– Да, апсолутно.

А где си данас као играчица?
– Ја сад имам 31, још мало 32 године, и искрено мислим да сам тренутно најбоља верзија себе, да сам тренутно најкомплетнији играч и да сам се из године у годину унапређивала. Kолико год то глупо звучало, да ја сад имам 32 године, не бих рекла да сам сада у пику, али мислим да сада пружам најбоље, најефективније партије. Играм у Бајерну већ десет година, да није тако, вероватно одавно не бих била овде. Полуфиналиста Лиге шампиона, не знам ни сама, пет, шест титула Бундеслиге, Суперкуп, Лига шампиона… Тако да тренутно сам, мислим, и нападач број један. Логично, сад ће кренути Лига шампиона, кренућемо и да ротирамо. Сада знам своје квалитете, знам своје мане, знам шта могу, шта не могу и трудим се да то некако пренесем на терен.

Како се ти тренутно осећаш? Који су реални домети за ову сезону?
– Мислим да се тренутно налазим у јако доброј форми. Немам проблема са повредама, немам никакве повреде које вучем одраније, тако да је кренула ова моја јубиларна десета сезона у Бајерну. Kренули смо са сезоном, освојили смо Суперкуп одмах, све је добро прошло. Победили смо 3:0, дала сам гол. Играли смо прошле недеље прво коло против Унион Берлина, исто смо добили убедљиво. Играмо сад опет у понедељак, тако да се радујем свему што долази. Још мало ће Лига шампиона да крене када се заврше ове квалификације, тако да мислим да је ово тренутно и најбоља екипа у којој играм и да генерално ове сезоне можемо да допремо и до највећих могућих титула, евентуално и до финала Лиге шампиона, па и освајања.

Може ли онда да се каже да је ово период у којем највише уживаш, и у играчком смислу, и у свом телу, и у својој глави?
– Апсолутно да. Мислим да је то негде и логично, јер за све то треба време. Не може човек са 23 године то да направи, иако жели, жели, жели, али он тада можда ни не зна шта жели. Тек сада, када си у тим годинама, можеш да видиш да је то право место. Познајеш своје тело и видиш шта можеш, у чему можеш да се унапредиш. Играш више мозгом него што играш телом. Играш на искуство. Ја сам некада само трчала, јурила по терену, тамо „убијала” људе. А онда схватиш: океј, то баш нема смисла. Хајде да видимо шта можемо да урадимо да све то буде некако оптимизовано.

Јована, хвала ти на разговору за ВИП Ложу. Зови на кафу када дођеш у Београд. Пардон… у Земун 🙂

View this post on Instagram

A post shared by nine fine roastery (@ninefineroastery)