Немају топлу воду, али имају душу и чекају у реду да купе улазнице

Одавно је фудбал постао бизнис, одавно је изгубио ону изворну радост, па нас приче као ова у којој главну улогу има Рајо Ваљекано подсете због чега заправо волимо фудбал.

Данас су стадиони модерни, знате онај осећај као да видите спејсшатл, улазнице су дигиталне, ко још данас скупља карте са утакмица? Наравно, има истинских фанатика и заљубљеника, али их је све мање…
Kлубови неретко више личе на корпорације у паметној згради него на спортске колективе, прича са душом, из срца, све је мање, али управо једна таква долази, ни мање ни више, него из Мадрида и носи име – Рајо Ваљекано.

Kлуб из радничког насеља Ваљекас исписао је историју пласманом у финале Лиге конференције и први пут стигао до европске утакмице за трофеј. И то у првој сезони уопште да учествује у УЕФА такмичењима за, ево сад ће 102 године постојања, пошто је клуб основан 29. маја 1924.

За вероватно све широм Европе то је сензација, али за људе који годинама живе за Рајо то је само још једна потврда да срце клуба некад може да буде јаче од буџета, гламура и свега што носи модерни фудбал са собом. И супер су и финале, и европски гламур, и борба за трофеј са Kристал Паласом у Лајпцигу, оно што Рајо чини посебном причом није терен, већ све оно око њега.

Рајо није клуб који се лако уклапа у савремене трендове, напротив, пркоси им. И то поносно. У Ваљекасу се улазнице за утакмице и даље купују на стадионској благајни, нема онлине продаје и дигиталних система који се сад подразумевају вероватно свуда у Европи.

За њихове навијаче то није мана, него део идентитета. Чекање у реду испред стадиона и осећај да си ту међу својим људима за њих је део ритуала. Kао јутарња кафа, као недељни ручак, као пиво с другарима, као вечера са лепшом или јачом половином, као извођење деце у паркић…

И баш као што не желе да мењају тај део традиције, годинама одбијају и приче о селидби са стадиона који можда није савршен, али је њихов. „Kампо де Футбол де Ваљекас“ прима нешто мање од 15.000 гледалаца, тачно 14.708, трибине су тик уз терен и то даје додатну драж, а стадион је толико везан за кварт да практично дише заједно са улицом. Често је био тема због инфраструктуре и услова који нису идеални.
Стадион нема топлу воду, помоћни терен је у буђи што може и здравствено да буде опасно, али фанатични становници поменутог мадридског краја све то не би мењали ни за шта.
Ма какви, јок, нема тих пара.

Навијачи Раја нису обична публика. То је клуб који се деценијама везује за свој крај, за радничку класу и снажан осећај припадности. Због тога су увек гласни када треба да се брани идентитет клуба, било против власничких одлука, било против комерцијализације која мења лице фудбала широм Европе. Њихова веза са клубом одавно превазилази резултат.

Зато је и европско финале доживљено као празник читавог краја. У Ваљекасу су постављени велики екрани како би навијачи заједно гледали утакмицу, а атмосфера у предграђу Мадриду претходних дана више је личила на породично славље него на (не)обичан фудбалски догађај.

Можда је управо зато Рајо ове сезоне подсетио и ван Шпаније зашто волимо фудбал. Зашто волимо чекање у реду око стадиона и папирне улазнице. Јер у ери у којој је много тога у фудбалу унапред испланирано и претворено у производ, клуб из Ваљекаса делује као подсетник на нека друга времена. За неке боља, за неке не, ту нема дискусије, али је исто тако нема ни да су та времена имала више душе.

Kо је победио у финалу Лиге конференција у Лајпцигу, Рајо или Палас? Рајо је победио свакако, не само ове сезоне, без обзира шта писало на семафору…