Да ли сте чули да је неко напустио сиромашне родитеље да би отишао да живи са богатим странцима?

Франческо Тоти и Рома – једна љубав за сва времена започета сад већ давне 1993. године. Један играч, један клуб, родни град и прича која више неће бити испричана. Ни налик.

Фудбал са душом, фудбал због љубави, фудбал због навијача, фудбал због љубави према једном клубу.

Одавно заборављена ствар.

Фудбал је постао елитистичка занимација, колико год нама било тешко то да признамо. Умеће једног фудбалера наплаћује се милионима и милијардама, цене карата иду у недоглед, све је бизнис вредан билијарде и билијарде.

Зато је вероватно последњи мохиканац на бранику неког старог, заборављеног, романтичног фудбала био Франческо Тоти. Kажу људи “Принц Рима”, можда је више Kраљ једне од последњих ера фудбала која тада није толико пустила у све своје поре профит и убила сву чар која је уствари фудбал.

Франческо Тоти и Рома – једна љубав за сва времена започета сад већ давне 1993. године. Један играч, један клуб, родни град и прича која више неће бити испричана. Ни налик.

Kада причамо о привржености једном клубу, често се пореди Тоти са Малдинијем, Гигсом, Сколсом, Пујолом и сличним асовима, али… Франческо је ван конкуренције, ако погледамо шта су неки наведени играчи добили останком у својим клубовима, а шта је Тоти добио останком у Роми – једна титула Серије А, два национална купа, два Суперкупа Италије. И то је то.

Никада нисам размишљао о новцу. Да јесам отишао бих у пуној снази са 26. година када су ме хтели Барселона и Реал Мадрид

За неке пргав, можда недоречен, неко ко је сигурно могао више, за друге омиљен, “Принц Рима”, икона, симбол оданости. Имао је прилике и да постане члан чувених “Галактикоса” почетком новог миленијума и да заигра заједно са Зиданом, Роналдом, Фигом, могао је да постане члан моћног Манчестер јунајтеда тада на челу са великим Сер Алексом Фергусоном, члан Барселоне, да оде у Америку за плату близу 15.000.0000 евра годишње… Уместо свега тога је одлучио да остане веран својој “вучици”.

Постао је симбол једног клуба, једног града, једног фудбала и односа према њему који више не постоји. Данас нема те дозе романтике у односу једног играча и клуба. У прилог томе говори и много култних изјава којима је на додатни начин исказивао љубав према Роми. И нема тог Римљанина, коме је “вучица” у срцу, да није барем једном (дневно) пожелео да буде на његовом месту. Одрастао је на “Курви суд” (јужна трибина Олимпика), са које се спустио на терен и то, ни мање ни више, него у дресу вољеног клуба. Носио је “десетку” и капитенску траку, и никад није напустио љубав свог живот.

“C’e Solo Un Capitano”.

Освајање једне титуле са Ромом, за мене је вредна као десетине титула са Јувентусом или Реал Мадридом

А, све је могло да буде другачије… Kада је био дечак од 13 година, челници Милана понудили су породици позамашну своту новца да млади Франческо пређе у њихове млађе категорије, али мајка је то одбила, јер је сматрала да је за њеног сина најбоље да одраста у Риму, а не у Милану, далеко од куће. Следећи који су пробали да приволе породицу били су тренери Лација, али су људи који су водили млађе категорије Роме имали боље преговарачке способности, те је млади Франческо уз благослов породице почео да тренира у подмлатку Роме.

Та љубав на први поглед добила је једну од најважнијих епизода 28. марта 1993. “Мали, загревај се, ти следећи улазиш“. Можда није баш тако звучала реченица, али је наш легендарни Вујадин Бошков имао важну улогу. Kао тренер Роме је те 1993. послао 16-годишњег Тотија да дебитује у Серији А против Бреше. Да започне прву од 25 сезона, одигра прву од укупно 786 утакмица, начини први корак ка 307 голова или 139 асистенција. Да режира једну од најлепших фудбалских прича икада написаних и “напише предговор” за једну од најбољих каријера чије ће странице тек бити исписане, а мало ко је тада могао бити свестан тога.

Свега је било у каријери, и повезивања са скоро свим европским великанима, у сваком би било више прилике за освајање трофеја, као и за много већу плату, али ипак Тоти је изабрао да остане део “породице”, како је он често називао Рому.

У школи су нас учили да је породица најважнија ствар на свету. Рома је моја породица одувек. Да ли сте некада чули да је неко напустио своје сиромашне родитеље, да би отишао да живи са богатим странцима?

“Варао сам све своје девојке, али Рому нисам и никада не бих“, описао је Тоти једном. Позната је и она његова изјава да „дете не напушта сиромашне родитеље да би живело са богатим странцима“. Јер, имао је својевремено (бланко) понуде Реала и бројних других богатих великана, али је њему “вучица” увек била испред свега.

Више од свега је волео да одигра петом, да “прода фору”, да надигра, да “боцне” или лобује и са 20, 30 метара… Волео је да се игра, да направи магију од фудбала. И играо је све до 40. године. Плакао је цео Олимпико када се у мају 2017. опраштао од фудбала… Ни “Капитано” није могао да се смири.

Један играч, један клуб, један град – Тоти и Рома једнако су љубав за сва времена која може да се репризира само кроз успомене. Тоти је Рома, био и биће, и вратиће се својој “вучици” онда када се отргне из наручја оних којима не припада.

Зато што сам одрастао играјући за Рому, зато желим да умрем играјући за Рому, желим да будем уз Рому цео живот