Морамо да причамо: Прича о Kукурељи и сину није истинита
Морамо да причамо о овоме. Да, морамо. Неко ће рећи – ништа се не мора. И то је тачно. Али, ако хоћемо да чувамо себе, и не само себе, да пробамо да будемо што здравији и да простор око себе чинимо таквим, онда морамо. Или би требало, ако вам звучи подношљивије. Мада у неким ситуацијама стварно нема потребе за улепшавањем. И сада се вероватно неки питају “шта трабуња више овај”. Па, трабуња то да су се толико рашириле лажне приче које шаљу погрешну, чак и опасну поруку.
Марк Kукуреља је тренутно један од три најбоља лева бека. Потврдио је то у дресу Шпаније на освојеном Светском првенству, у току којег је и озваничен његов трансфер из Челсија у Реал Мадрид за 55 милиона евра. Ни први, ни последњи трансфер неког играча који је имао своје одређене услове. Само што се овај пут услови тичу породице, тачније детета.
Верујем да сада већ сви који иоле прате фудбал, а поготово после Мундијала, знају да породица Kукуреља има сина са дијагностикованим спектром аутизма и још двоје млађе деце, сина Рија и ћерку Белу. О томе су причали и сам Марк, и његова супруга Kлаудија Родригез више пута јавно причали. Kукуреља је приликом преласка из Лондона у Мадрид имао услов да у престоници Шпаније такође има све што је потребно и неопходно његовој породици, а посебно сину Матеу за даљи развој, што подразумева одговарајуће школе, терапеуте и центре који могу да му пруже неопходну подршку.
О томе како су причали, да не бисмо превише препричавали, ту је и део њиховог документарца за “Prime” у којем објашњавају и колико им је тешко као породици када су Матеу са три године установили аутизам нивоа 1 (ПАС, класификован као „неуроразвојни“ поремец́ај, пише на сајту Дечје болнице у Бостону, и значи да утиче на то како се дете креће, мисли, говори или се понаша).
Kарактеришу га тешкоц́е у друштвеној комуникацији, понашање које се понавља и, у неким случајевима, ограничене или неуједначене когнитивне способности. Све то су сами учили, били су несигурни шта и како треба, али се заједно боре и отворено и емотивно о томе причају.
- Мислим да је гледање вашег детета како пати једна од најтежих ствари. Имате дијагнозу да је ваш син аутистичан, али као родитељи, нисте спремни, тако да морамо много да научимо. Матео нас је вероватно и много чему научио – рекао је једном Kукуреља.
И то је једна прича, истинита. И после неколико редова неопходног увода долазимо до поенте, или барем једне од поенти – људи су почели на интернету да измишљању како Kукуреља увек игра са пуштеном коврџавом косом како би син могао да га препозна на терену. То није истина. И опасно је да се то ради или тако користе неке приче како би даље конструисали неке друге приче зарад чега год.
Да не псујем, нека урбана легенда о једном фудбалеру је постала нешто далеко озбиљније, постала је – лаж. То што сви о нечему причају не може и не сме да се узима здраво за готово, као нешто проверено.
А, сигурно да сте претходних дана могли да видите неку причу на Инстаграму или ТикТоку о тајни пуштене косе Марка Kукуреље. Kукуреља и његова супруга, нити било ко из њихове околине, никад нису рекли тако нешто. А, бројни медији, чак и светски су правили приче о томе.
Kаква је онда веза између Kукуреље и његове фризуре? Дугу, коврџаву косу носи одавно, од детињства, од тада је ни не везује, много пре него што је њихов син Матео рођен. И сам Марк је порекло фризуре својевремено објаснио тиме да га је мајка Патрисија (не у то време нерођени син) заједно са братом “наговарала” да носи дугу косу, да би она лакше могла да их разликује и препозна на терену у млађим категоријама. Он сам је ту причу испричао 2024. године.
Имамо две истините приче, једну о фризури из детињства у којој главну улогу игра мајка, и другу о сину Матеу са аутизмом. И онда је неко решио да их споји у једну, појача емоције и направи “бољу”, али лажну. Али, та нова је много виралнија, је л’?
Долазимо до тачке која указује колико је проблематично пласирати нешто “емотивно савршено” на већ постојећу причу, јер емоције често умеју да нас гурну преко неке границе.
Дакле, имамо две истините приче, једну о фризури из детињства у којој главну улогу игра мајка, и другу о сину Матеу са аутизмом. И онда је неко решио да их споји у једну, појача емоције и направи “бољу”, али лажну. Али, та нова је много виралнија, је л’? Боља од оригинала?
Неке ствари се само не раде, иако до њих ови редови тешко да ће стићи, јер до њих ништа не допире. Алгоритам, виралност и гурање садржаја доводе до тога да ако нешто видимо на 10, 20, 50 места, мозак више не сумња, него потврђује оно првобитно измишљено што се само изнова и изнова понавља.
Нема потребе да се прича улепшава ето тако, јер само може да се уруши искрена емоција и храбро иступање Марка и Kлаудије који су отворено говорили и о сузама, и о тешком периоду да прихвате стварност, и њихова права прича заслужује да се шири путем истине.
И зато онда топла људска прича додатно појачана емоцијама повеже фризуру славног оца и сина са аутизмом, а том тати је породица увек испред фудбала. Са њима је, уосталом, на терену “Метлајф” стадиона и прославио освајање титуле светског шампиона, био је ту и Матео коме не прија бука и зато углавном не гледа татине утакмице.
Ипак, Марк је обећао да ће га довести на стадион ако Шпанија буде у финалу. И била је. И био је зато ту и Матео, гледао је како његов тата постаје светски шампион из звучно изоловане ВИП ложе, а када се све завршило спустио се и на терен да заједно подигну трофеј. Јер, и Матео је шампион.
И пошто је дирљива прича о фризури фудбалера и његовом сину покушај лоше манипулације емоцијама у времену у којем живимо, додаћу још само податак који сурово осликава управо ово време и који каже да ми за четири сата дневно на интернету покупимо око 17.500 порука
И пошто је дирљива прича о фризури фудбалера и његовом сину покушај лоше манипулације емоцијама у времену у којем живимо, додаћу још само податак који сурово осликава управо ово време. Наиме, студије од пре неку годину кажу да ми за четири сата дневно на интернету покупимо око 17.500 порука. Није грешка, нема нуле вишка. Седамнаест и по хиљада порука, порука које су наслови, рекламе, вести, коментари, објаве на друштвеним мрежама, фотографије, видеи, оно што успут ухватимо… То је огромна, неподношљива количина информација. То је више од једне по секунди. На крају, можете да запамтите свега три, оптимистични истраживачи кажу шест порука, а мозак све време ради на максимуму.
И тако се онда деси да пожелимо да поверујемо у неку причу, посебну овакву набијену емоцијама, али да неки тамо “нулти корисник” није пласирао измишљотину, не бисмо морали ни да причамо о свему овоме, али када се већ догоди тако нешто онда морамо.
Коментари
Остави коментар