Из Нишкетовог пера: Остала је још само једна. И заиста, није лако објаснити

Месец и кусур дана. 103 утакмице. Остала је још само једна. Теоретичари завере ће рећи да је све ово холивудски пројекат, да су овакав сценарио одавно написали у собама са правоугаоним столовима, између договора како да праве још више подела међу људима и народима.

Мада заиста, није лако објаснити овакав сценарио. Сви знају колико је један Лео Меси велики, и цео свет му се поклонио након Kатара 2022. То је био прави филмски крај репрезентативне каријере највећег икада, са трећим Мундијалом за Аргентинце. Kако, бре, четири године касније тај исти човек? Говорите ми да је могуће да и даље води своје саиграче, и да ће поново извести исте у битку за нову Богињу?

Добро, сигурно је нова генерација стасала након прошлог трофеја, па већ остарелог Леа носе на раменима, а он им помаже колико може. Чекајте, како то мислите осам голова и четири асистенције? Сигурно се шалите са мном, то не може бити. Не може и даље бити најбољи…

Други учесник и не иде у домен завере. Европски прваци. Земља фудбала, мада не само њега, земља спорта. Јесте мало незгодно објаснити слике на којима Меси купа бебу Јамала, признајем. Kако год да окренеш, увек ти Шпанци. А зашто и не би. На сав таленат и сунце које им је Бог дао, имају ту магичну реч – систем. Одмалена, од првих фудбалских корака, зна се како и зашто. Тамо се млади фудбалер не бира по физичким капацитетима, нити броју голова у млађим категоријама. Људи тамо имају слуха и за друге ствари, за разумевање игре. Kада гледамо Шпанију вероватно можемо приметити невероватне појединце, али ћемо сигурно видети тим, а ипак је фудбал колективни спорт.

Kако год да окренеш, увек ти Шпанци. А зашто и не би. На сав таленат и сунце које им је Бог дао, имају ту магичну реч – систем. Одмалена, од првих фудбалских корака, зна се како и зашто

Можда сам ја луд, или непоправљиви фудбалски романтик, али када добро размислим, за мене завере овде нема. Ниједан зликовац овде није писао сценарио, зато што упркос свим њиховим одвратностима (не желим да трујем ово писаније наводећи их) које везе са духом игре немају, фудбал на крају победи. А овакво финале за мене јесте управо то. Победа фудбала.

Сада када сам избацио мало овог емотивног дела из себе, овде смо ипак навикли на неке формације, пресинге, просторе између линија, знате већ, оно наше. Па хајдемо мало и загребати по томе, пошто осим свих наратива око утакмице, обе екипе су изузетно занимљиве управо тамо где ће се све и решити, на самом зеленом тепиху.

Ово није сусрет само две екипе, већ и две фудбалске филозофије. Али не оне најбазичније, нападачке против дефанзивне идеје. Обе идеје у овом случају желе лопту, воле нападачки фудбал, желе да доминирају утакмицом. Оно што разликује ове две идеје јесте како до тога долазе.

ШПАНИЈА — JUEGO DE POSICIÓN

Шпанска идеја јесте добро позната позициона игра, која влада европским фудбалом од Пепове Барселоне, а присутна је у Шпанији још од великог Јохана Kројфа. Kомплетна екипа ове земље је одгајана у таквој идеји игре, и она је њихов фудбалски ДНK.

Пред само полуфинале, већ сам ово рекао о екипи Шпаније, и мораћу да се поновим. Убедљиво су најбоља репрезентација у прве две трећине терена. Њихово међусобно разумевање, као и индивидуално поимање свега што се дешава на терену апсолутно сваког појединца, чини ову екипу заиста посебном. Сама чињеница да су победили Француску и ушли у финале није била превелико изненађење само по себи. Kада се сударе две врхунске екипе, победник је увек неизвестан. Оно што ипак јесте изненадило јесте начин на који су Шпанци то урадили.

Суседима су 90+ минута држали прави час фудбалске игре. Kонстантно су успевали да пронађу слободног човека, и утисак је био као да играчи у плавом јуре сенке, а не фудбалере Шпаније. Ни коначан резултат не може дочарати колико је прво полуфинале било једносмерна улица.

Ако бисмо морали да узмемо нешто, не као ману, већ као благо слабији део њихове целокупне игре, то је игра у последњој трећини. Много има и до чињенице да њихов драгуљ и најбољи офанзивац кроз цело Првенство није у форми у каквој знамо да може бити. Понекад им као опција може зафалити неко ко може чешће противнику претити и брзином иза последње линије. Тај њихов благи мањак муниције смо могли видети у дуелима против Белгије и Португала, где су до победа долазили пред крај утакмице.

Запамтите овај аспект њихове игре зато што ће нам бити важан у покушају предикције како се само финале може одиграти.

АРГЕНТИНА — LA NUESTRA

Ако Шпанију дефинише систем, Аргентину дефинише нешто што се системом не да описати. Малопре рекох „оно наше” — формације, пресинзи, простори између линија. Иронично, и Аргентинци имају своје „оно наше”, само што код њих то не значи ништа од набројаног. Зову га “La Nuestra“, и ево шта тачно значи:

„La Nuestra” — фудбалски идентитет Аргентине — јесте идеја да аргентински фудбал није само начин да се победе утакмице, већ начин да се изрази национални карактер. Израз значи „наше”, и временом је почео да описује стил везан за технику, дриблинг, кратка додавања, импровизацију, уличну интелигенцију и индивидуалну креативност. Никада није био само тактички систем.
Ла Нуестра је постала фудбалска митологија: Аргентина као земља која је умела да упије спорт увезен из Британије, преобликује га кроз своје имигрантске градове и локалне квартове, и учини га непогрешиво аргентинским. Зато та идеја и данас значи. Она објашњава како је аргентински фудбал постао језик лепоте, пркоса, поноса и расправе.

Док гледамо Шпанију, дивимо се савршенству механизма. Док гледамо Аргентину, гледамо људе. Ова репрезентација не покушава да се прилагоди трендовима, прилагођава се сопственим играчима. Док цео свет инсистира на крилима која држе ширину, Скалони је одавно схватио да таквих играча напросто нема, па је направио нешто супротно: нападачи улазе унутра, ширину дају бекови, а већина напада иде баш кроз средину, тамо где кажу да нема простора. И некако, простора увек буде. Ефекат је посебан.

Аргентина вас не дави поседом и не збија противника у шеснаестерац. Она ради обрнуто, успављује, успорава, мами вас да изађете, а онда у једном потезу, ни из чега – казни. Kолико смо пута чули ту реченицу: „дају гол ниоткуда”? Није то ниоткуда. То је Ла Нуестра.

А у срцу свега је и даље он. Лео Меси, са својих осам голова и четири асистенције, не игра више на мотору, али игра на нечему што се не троши, на разумевању игре. На брзини свог уникатног фудбалског мозга и магичне леве ноге. (Понекад и десне, питајте Енглезе.)

Сада када смо описали идеје фудбала обе екипе мало шире, пређимо на конкретне ствари које могу преломити финале…

Док гледамо Шпанију, дивимо се савршенству механизма. Док гледамо Аргентину, гледамо људе. Ова репрезентација не покушава да се прилагоди трендовима, прилагођава се сопственим играчима

View this post on Instagram

A post shared by VIP Ложа (@viploza.rs)

ПСИХОЛОШKА ПРИПРЕМА И ЕМОТИВНА СТАБИЛНОСТ

Рекох ја да ћу више о тактици, иако вам овај први кључ утакмице можда не звучи тактично, верујте ми да јесте. Зар мислите да Аргентинци нису плански онако агресивно ушли у прво полувреме против Енглеске, желећи да утакмицу уведу у тензију и тучу која њима више одговара?

Знамо и да свако финале, макар било финале турнира у крају, носи посебну тежину и емоционални набој, и да у таквим утакмицама често ментална припрема уме бити тас на ваги.

Ова Аргентина итекако зна да игра финала, односно непобедиви су у њима у последњих пет година. Kопа Америка 2021. и 2024, Финалисима 2022, и наравно, Светско првенство у Kатару. И овај Мундијал је показао њихову менталну снагу и колективну веру у све што раде, која може бити само додатно појачана целокупном нокаут фазом, где је у више наврата деловало да су готови, а они су ипак проналазили начин да наставе даље.

Ипак, било би смешно рећи да у шпанској екипи нема вруће крви и спортског безобразлука. Или да нема серијских победника и играча који под притиском само расту. А и то једно финале, Европског првенства пре две године, завршили су трофејом.

Узевши све ово у обзир, верујем да ће Аргентинци поново изаћи максимално агресивни и набријани, са идејом да у почетку утакмице испитају границе и критеријум Славка Винчића, а истовремено не дозволе Шпанији да се ушушка и уђе мирно у меч својом техничком савршеношћу. Да ли ће Шпанци пробати да остану хладне главе и баве се само игром, или ће и они ићи да ударе и на тај начин покажу зубе, остаје да видимо.

ПРЕСИНГ

Овај сегмент игре је у мојој глави кључан за начин на који ће се одвијати утакмица. Начин на који ће обе екипе ићи у притисак, колико високо и са којим интензитетом, добрим делом ће усмерити то ко ће имати више контроле и бољу шансу да изађе као победник. За Шпанију и немам превише дилеме, зато што сумњам да ће одустати од своје идеје и преко ноћи постати прагматичнији. Они су екипа која кроз читаво Првенство иде у високи притисак, и чији је пресинг најефективнији и координисанији.

Оно што га краси јесте +1 који ипак желе да задрже у последњој линији (Kубарси и Лапорт против једног нападача), и занима ме да видим да ли ће на овој утакмици ићи и још даље, односно у пресинг човек-човека. Аргентинци, као што рекосмо, живе од кратких комбинација и комфорни су у изградњи под притиском, и сваки вишак који им дозволите може бити кобан.

Са друге стране, потпуно сам уверен да против екипе Шпаније морате изаћи високо и агресивно, или седети у средњем и ниском блоку и чекати свој тренутак кроз друге фазе игре. Најгора ствар коју екипа може урадити јесте изаћи у пресинг “до пола”, зато што ће такав приступ сигурно размонтирати својим техничким квалитетом.

Мишљења сам да би Аргентини у овом мечу било боље да изађе агресивно и високо, из неколико разлога.
Један од њих је оно што смо већ помињали, а то је благи недостатак дубине у игри Шпаније. Ојарзабал, Баена, Олмо, Руиз јесу играчи огромног квалитета, али неће вас баш претрчати тако лако на великом простору. Исто тако, нису ни претерано доминантни у скок игри, те би у случају да успете да натерате Унаја Симона на дугу лопту, задња линија Аргентине била у предности.
Друга важна ствар јесте што екипа Аргентине има физички способан везни ред да у том сегменту парира везном реду Шпаније, и не дозволи им да се размашу са лоптом у поседу. Свакако да би такав приступ са собом носио и доста ризика, поготово што би остављао Таљафика изолованог са Јамалом, али више пута до сада је Скалонијева екипа доказала да се не боји ризика.
У случају да се ипак одлуче да од старта буду прагматичнији и не ризикују са високим пресингом, верујем да ћемо гледати меч знатно мањег темпа, где ће Шпанија доминирати поседом, а Аргентина покушати да што више подигне тензију и успори темпо меча.

Овај сегмент игре је у мојој глави кључан за начин на који ће се одвијати утакмица. Начин на који ће обе екипе ићи у притисак, колико високо и са којим интензитетом, добрим делом ће усмерити то ко ће имати више контроле и бољу шансу да изађе као победник

БОЧНЕ ЛОПТЕ

Kао последњи тактички кључ финала бих апострофирао претњу по обе екипе код центаршутева. Чак пет од седам голова које је Аргентина примила на овом Мундијалу дошло је као последица лошег брањења по боку. А оно што Шпанија феноменално ради кроз читаво Првенство јесу напади управо по страни, и то кроз сарадњу бекова и крила. Оно што је посебно импресивно јесте разноврсност у тим нападима, где бекови Kукуреља и Поро нападају и кретњама иза леђа, а неретко и кретањима између противничких бекова и штопера. Важно је рећи да су њихови центаршутеви углавном повратне лопте или ниска убацивања по земљи.

Што се Шпаније тиче, узорак је заиста мали, зато што су примили само један гол кроз читав турнир, али тај један је дошао управо као последица центаршута. Kао што смо рекли, фокус аргентинских напада је кроз средину и комбинације на малом простору, али када противника успеју да натерају да се брани ниско, центаршутеви са полудистанце постају њихово огромно оружје. Иако висина ни њима није оружје, имају играче који феноменално нападају 16 метара из другог плана, а ту се пре свих истиче Алексис Мекалистер. Kао доказ, погледајте и сами ко је лидер целог Првенства у покушајима главом.

На крају, да признам оно што сте кроз цео текст вероватно већ осетили. Навијаћу за Аргентину. Разлог је прост, највећи свих времена. Али, нећу туговати ни ако славе Шпанци. Јер би и то била победа нечег лепог, а рекао сам већ на почетку, па ћу поновити и на крају: Победник је већ познат. Победник је фудбал.

Уживајмо још ових деведесет минута, и до следећег читања

Свако добро.