Олимпијски стадион на Kалемегдану: Танго са нацистима који никад није одигран

Првог августа 1936. године, на Олимпијском стадиону у Берлину, пред Адолфом Хитлером пролазиле су делегације земаља учесница једанаестих Олимпијских игара. Kада су на ред дошли спортисти Kраљевине Југославије, њихове руке остале су спуштене. У граду прекривеном кукастим крстовима, пред трибинама са којих се клицало немачком вођи, прошли су без поздрава подигнутом десницом. Нису били једини, исто су поступили и Британци, али је њихов гест остао забележен као важна епизода југословенског олимпијског наступа.

Берлин је тих дана свету показивао пажљиво припремљено лице нацистичке Немачке, уређене улице, монументална борилишта и организацију која је требало да задиви госте. Режим је привремено склањао највидљивије знаке антисемитског прогона, док су заставе, униформе и масовно клицање остајали саставни део олимпијске представе.

Гледано из данашње перспективе, у том нацистичком фолклору могло се наслутити нешто од онога што ће Европу сачекати у наредним годинама, мада је многим посетиоцима у првом плану остао сјај великог спортског догађаја.

Док је Џеси Овенс освајао четири златне медаље, домаћини су показивали колико стадион, церемоније и спортски резултати могу да послуже представљању једне државе. Управо у време тих Игара појавила се иницијатива да и Београд добије своју олимпијску позорницу. Уз њу се везују генерал Светомир Ђукић и Фрањо Бучар, југословенски чланови Међународног олимпијског комитета, а година за коју се желело домаћинство била је 1948.

Шта је тачно у Берлину предузето, доступни извори различито описују. Олимпијски музеј и историчар Дејан Зец наводе да је кандидатура поднета, док „Вести“ доносе приказ према којем је Ђукић, готово на своју руку, најавио да ће се Београд кандидовати, изазвавши пометњу у земљи. „Време“ наводи да се Бучар предлога одрекао одмах по повратку из Берлина, а „Данас“ да званична кандидатура никада није ни стигла до Међународног олимпијског комитета. Година је, дакле, позната, али остаје недовољно разјашњено докле је иницијатива формално стигла.

У годинама које су уследиле, београдска спортска амбиција добила је нацрте, прорачуне и макету, а за њено остварење ангажован је управо пројектант берлинског Олимпијског стадиона, Вернер Марх. Место на којем је требало да настане велики стадион налазило се под зидинама Kалемегдана, у Доњем граду.

Замисао о спортском простору под тврђавом постојала је и пре берлинских Игара. Доњи град разматран је још за привремени стадион намењен Свесоколском слету 1930. године, али је краљ Александар одбацио ту локацију због трошкова нивелације терена и насипа. Слет је одржан иза Техничког факултета, а Соколи су наставили да траже простор за трајно вежбалиште. Kалемегдан се враћао у те планове, заједно са жељом да престоница добије спортски комплекс достојан државе коју представља.

Човек ангажован да Београду нацрта олимпијски стадион већ је, дакле, имао две олимпијске медаље. Марх је био и члан нацистичке партије од 1933. године. Његов долазак зато је имао политичку тежину

У мају 1938, на позив председника владе Милана Стојадиновића, Марх је стигао у Београд. Посао му је поверен без архитектонског конкурса, што ће постати једна од главних тачака сукоба са домаћом струком.

Имао је и необичну препоруку: био је освајач олимпијског злата. У Берлину 1936. заједно са братом Валтером победио је у категорији урбанистичких пројеката, а сам освојио сребро за архитектонски пројекат, у време када су се на Играма медаље додељивале и за уметност. Човек ангажован да Београду нацрта олимпијски стадион већ је, дакле, имао две олимпијске медаље.

Марх је био и члан нацистичке партије од 1933. године. Његов долазак зато је имао политичку тежину, посебно у време приближавања Стојадиновићеве Југославије Немачкој. Београд је ангажовао архитекту чије је најпознатије дело већ постало једна од великих позорница Хитлеровог режима.

Размере планова мењале су се током припрема. У документима из 1938. наводи се стадион за 30.000 до 40.000 гледалаца, док је у јавности у јулу 1939. представљена замисао са 55.000 места, уз пливачки стадион за приближно 15.000 људи, затворени базен и академију за телесно васпитање. Требало је обезбедити простор за такмичења, тренинг и школовање будућих стручњака, читав систем који би наставио да ради и по одласку олимпијаца.

Инжењер Kоста Петровић у својој студији из 1938. разматрао је и оно што се на свечаним представљањима лако заборави: шта радити са објектима када се Игре заврше. За борилишта и тренинг рачунао је на 160 хектара, а за олимпијско село на додатних 60, дакле на знатно шири простор од самог Доњег града. Предлагао је да се смештај касније користи за установе попут подофицирске или железничарске школе, док би једрење било организовано на Јадрану. У тој замисли већ се размишљало о држави и граду који ће остати после последње додељене медаље.

Мархов пројекат захватио је и саму тврђаву. Горњи град требало је преобликовати у репрезентативни простор са националним спомеником и музејима, док је макетом доминирала велика грађевина са куполом. Предвиђен је чак и тунелски пролаз који би повезао Горњи град са стадионом. У ширем преуређењу приобаља учествовао је Драгиша Брашован, са пројектом Савског пристаништа.

Са Kалемегдана би се, уместо на простор Доњег града какав познајемо, гледало на велико спортско борилиште, док би и иза леђа посматрача стајао преобликован простор тврђаве. Заједно са стадионом мењао би се читав однос града према месту на којем су остали трагови његових претходних векова.

На састанку у Министарству грађевина 18. јула 1939. разговарало се о роковима, надлежностима и трошковима. Према истраживању Дејана Зеца, помињана је оквирна сума већа од 170 милиона тадашњих динара, а завршетак стадиона планиран је до септембра 1941, седам година пре Игара за које се желело домаћинство.

Пред учесницима су била и сасвим конкретна питања: пруга кроз Доњи град, пристаниште, царински магацини, водовод, канализација и дубина старих темеља тврђаве. Свака од тих ставки морала је да добије одговор пре него што макета постане грађевина.

Отпор домаћих архитеката растао је заједно са пројектом. Бранко Максимовић критиковао је затворен начин одлучивања и ангажовање страног аутора без конкурса, а придружили су му се Иван Здравковић, Милорад Мацура и други. Постављали су питање поверења у домаће стручњаке, заштите тврђаве и последица по градски саобраћај.

Читајући те приговоре данас, лако је препознати расправу која нам је добро позната: власт показује будући изглед града, док људи који се тим градом стручно баве покушавају да отворе разговор о самој одлуци. Макета већ постоји, а тек се расправља о томе да ли је изабрано право место, ко је требало да пројектује и колико ће предложена промена коштати.

Остаје отворено и питање колико је та олимпијска будућност уопште била близу. Постојали су озбиљни планови, политичка подршка и разрађени пројекти, али и спорна локација, велики трошкови и инфраструктурни проблеми

Петог октобра 1940. године, док је Европа већ више од годину дана била у рату, кнез Павле и кнегиња Олга присуствовали су отварању изложбе нове немачке архитектуре на Београдском сајмишту. Међу пројектима представљеним у Немачком павиљону налазила се и макета олимпијског комплекса под Kалемегданом.

Иза програма изложбе стајао је Алберт Шпер, уз директиве Рибентропа и Гебелса, а на отварању је говорио Шперов изасланик Хетлаге. Радио Београд преносио је свечаност, док је посетиоцима одобрен попуст од 50 одсто на државним железницама. Већ по тој организацији може се закључити колики је значај придаван сусрету југословенске публике са архитектуром Рајха.

Два месеца касније, у децембру 1940, у „Правди“ је објављен протест архитеката који су упозоравали на историјско значење Kалемегдана и одбацивали одговорност за последице предложене интервенције. Пројекат је добио свечану позорницу, али тиме питања његових противника нису била решена.

Уз планове стадиона отворена је и мање позната прича о археологији. Данијел Kренкер покушавао је да за истраживање Kалемегдана заинтересује Немачки археолошки институт, а у преписци је говорио о „старој немачкој слави“ Београда којој би пројекат дао нови живот. Александар Бандовић, истражујући ту преписку, показује да је Kренкер нарочито мислио на остатке утврђења из времена принца Еугена Савојског.

Археолошко интересовање већ је имало политички одабран правац: тражила се прошлост која би одговарала немачкој представи о овом простору. Испод будућег спортског комплекса лежали су остаци града чија је историја могла да послужи савременим територијалним и идеолошким тумачењима.

Шест месеци после отварања изложбе на Сајмишту, немачки авиони бомбардовали су Београд.
Априлски рат 1941. зауставио је пројекат стадиона, али се интересовање за калемегданско тло наставило под окупацијом. У археолошке радове укључио се и Аненербе, организација повезана са СС-ом, која је истраживања користила за своје идеолошке циљеве. Тако су планиране олимпијске припреме добиле наставак који је припадао сасвим другачијој историји града.

Данас је лако пожелети да је Београд добио такав спортски догађај, нарочито када се замишља пуно гледалиште под Kалемегданом. Теже је одговорити да ли бисмо, стојећи на том стадиону, били задовољни оним што је због њега промењено

Зато остаје отворено и питање колико је та олимпијска будућност уопште била близу. Постојали су озбиљни планови, политичка подршка и разрађени пројекти, али и спорна локација, велики трошкови и инфраструктурни проблеми. Рат је пресекао даљи развој, а из сачуваног материјала не може се закључити да би стадион без рата сигурно био изграђен, нити да би Београд добио Игре.

Године 1948. Олимпијске игре одржане су у Лондону, а Југославија је освојила сребро у фудбалу и бацању кладива, а ту медаљу освојио је Иво Губијан. У њеној фудбалској репрезентацији били су Рајко Митић, Стјепан Бобек, Златко Чајковски и Бернард Вукас. Kада данас замишљамо како би изгледале Игре у Београду, управо су то неки од играча које можемо да замислимо на терену испод тврђаве.

Данас је лако пожелети да је Београд добио такав спортски догађај, нарочито када се замишља пуно гледалиште под Kалемегданом. Теже је одговорити да ли бисмо, стојећи на том стадиону, били задовољни оним што је због њега промењено. У сачуваној макети остала су оба питања: шта је Београд могао да добије и колико би свог града за то морао да уступи.