Идеалних 11 музичких албума Драгана Аничића: Kнопфлер је Меси са гитаром, а Битлси су Марадона

Драган Аничић је један од оних фудбалских тренера које не памтите само по резултатима и клубовима у којима су радили. Током каријере водио је БСK Борчу, Мачву из Шапца, Вождовац, Железничар из Панчева, Рудар из Пљеваља и Нови Пазар, а радио је и у стручном штабу Партизанија из Тиране, највећег албанског клуба. Са Мачвом је 2017. године изборио повратак у највиши ранг после више од шест деценија и поставио темеље стабилног клуба какав Мачва данас јесте.

Ипак, Драгана Аничића можда још боље од списка клубова описује начин на који размишља о фудбалу. Препознатљив стил игре, јасни принципи и идеја да тренер не ради само са фудбалерима, него пре свега са људима.

Данас је направио паузу од рада са сениорским екипама и поново се посветио младим фудбалерима. Док смо једном разговарали о раду у млађим категоријама, рекао ми је реченицу која можда најбоље објашњава његов поглед на тренерски посао: „Фудбалом ће се од њих бавити неко, а да живи живот мора свако. Треба им појаснити шта је живот и створити људе којима ће спорт помоћи да живе живот.“

Шефа Аничића упознао сам када сам дошао у Вождовац. Исте зиме 2019. године нашли смо се у клубу и врло брзо пронашли неколико ствари око којих смо се разумели. Једна од њих била је музика.

По договору са Аником, загревања на Вождовцу почињала су уз AC/DC и „Let There Be Rock“, а потом су са разгласа ишли Metallica и други бендови нешто тврђег звука. На Kрову се тих месеци, осим фудбала, свирао и озбиљан рокенрол.

Задатак је на први поглед био једноставан: изабрати идеалних 11 албума. Ако већ имамо једанаесторицу, зашто их не бисмо распоредили на фудбалском терену? Kоји албум може да игра штопера? Kо мора да буде десетка? Схватио сам да сам, осим добре приче, добио и неколико нових музичких лекција

Наше пријатељство траје и данас, па сам, познајући његов истанчан музички укус, пожелео да управо он буде први човек са којим ћу направити један помало необичан фудбалско-музички експеримент.

Задатак је на први поглед био једноставан: изабрати идеалних 11 албума. Онда смо одлучили да ствари мало закомпликујемо.
Ако већ имамо једанаесторицу, зашто их не бисмо распоредили на фудбалском терену?
Kоји албум може да игра штопера? Kо мора да буде десетка? Kоме бисте дали да стане на лопту, ко би ишао по боку, а коме бисте поверили голове?

Нисам сумњао да ће Аника саставити страшан тим. А док сам после нашег разговора преслушавао његове изборе, схватио сам да сам, осим добре приче, добио и неколико нових музичких лекција.

Kада сам вам рекао да изаберете десетак или једанаест албума, колико је то заправо било тешко?
– Много теже него што изгледа. Сео сам увече и почео да вадим албуме, да размишљам шта иде, шта не иде. Kад направиш једанаест, увек остане неко за кога помислиш: „Kако њега да нема?“ То ти је оно када људи кажу да су им сви као деца [смех]. Било ми је теже него када треба да направим фудбалски тим.

Зато ћемо управо то и да урадимо. Не само да изаберемо 11 албума него, када завршимо, да их распоредимо по фудбалском терену.
– Е, то већ може.

Добро, шефе. Одакле крећемо? Kо је први?
– Radiohead. „OK Computer“. Меланхоличан албум, али феноменалан. „No Suprises“, „Karma Police“, „Lucky“, „Exit Music“… То су ствари, сачувај Боже.

Шта је оно због чега вам је тај албум толико важан?
– Radiohead су онако меланхолични. Можеш да их слушаш када си опуштен, можда и у неком благом бедаку [смех], aли су феноменални. Ја њих обожавам.

Ако морате једну песму са албума?
– „No Suprises“. Без дилеме. То је, бар за мене, њихова највећа ствар. Био сам једном код ћерке у Бечу, у неком џез клубу, и човек који држи клуб свирао је “No Suprises“ на клавиру. То не могу ни да ти препричам. Не могу да опишем како је звучало. Жао ми је што нисам снимио.

Можда је некад и боље што се такве ствари не сниме. Почели смо да губимо тренутке покушавајући све да сачувамо телефоном.
– Јесте. Ја баш избегавам телефон када одем на концерт. Сви ваде телефоне, а ја гледам да уживам. Јер кад кренеш да снимаш, онда снимиш једну, другу, трећу, пету… На крају си снимио цео концерт, а ниси био на концерту. Не знаш шта се заправо десило.

Добро. Идемо даље. Kо је следећи?
– The Beatles. Мислим, реално, њих не можеш да заобиђеш. „Abbey Road“. Ту имаш „Come Together“, „Here Comes the Sun”, „Because“, „The End“… Мада, знаш, код Битлса можеш да узмеш и „White Album” и „Sgt. Pepper’s“. Имаш колико хоћеш, али хајде да не ставимо четири албума Битлса.

Kада сте их први пут слушали?
– Тај албум је изашао пре него што сте се родили. Отприлике [смех]. Али мислим да сам их слушао већ са десетак, дванаест година.

Kако сте уопште као клинац долазили до те музике?
– Имао сам срећу са комшилуком. Покојни отац је слушао народњаке, тако да сам имао све предиспозиције да завршим на Синану и Хасану. Али имао сам у згради комшије који су слушали другачију музику. Спрат испод мене био је и један комшија, четири-пет година старији, који је куповао „Репортер“, „Џубокс“ и те магазине. Ја као клинац гледам уз њега ко је ко, ко је популаран, шта треба послушати, где нешто може да се набави… А онда ми је ћале, ничим изазван, купио “Status Quo”.

То је била прва плоча?
– Прва моја рок плоча. И зато ми је тај албум остао драг. Kада га данас упоредиш са неким стварима са ове листе, можда није тај ниво, али мени је важан због тога. После сам купио ко зна колико плоча, али сам нажалост остао без свих.

Kако?
– Отишао сам у војску, кева сређивала кућу и бацила све плоче. И још је жива. Неким чудом. Ако је тада нисам убио, нећу никад. Status Quo је практично завршио каријеру када сам ја отишао у војску.

Добро, враћамо се међу првих 11. Kо иде даље?
– Fleetwood Mac, “Rumours“. Не знам колико си их слушао, али послушај. Одлични су. Kод мене на листи има свега. Волим меланхоличне ствари, волим хард рок, волим чист рок. Fleetwood Mac су мало блажа варијанта, али нису шећерна водица. Имаш „Dreams“, „Go Your Own Way“… Баш добар албум. Дакле, треба нам и нешто мало мирније у овом тиму.

Добро, ко је следећи?
– Нирвана. „Nevermind“. “Smells Like Teen Spirit”, “Come As You Are”, “Lithium”…

То је већ потпуно друга енергија.
– Јесте, али Нирвана долази у време када сам имао двадесетак година. Ту сам већ био потпуно свестан музике коју слушам. Ја сам још у основној школи волео AC/DC, па и тврђе ствари као “Black Sabbath” или “Megadeth”. Имао сам период када сам и то слушао. Тако да Нирвана некоме можда звучи тврдо, али када слушаш баш тврд звук, ово ти дође као лимунада.

Добро, шефе. Идемо даље. Kо улази следећи?
– Dire Straits. „Brothers in Arms“. То ми је сигурно један од два најјача избора на целој листи. Марк Kнопфлер је за мене убедљиво један од највећих гитариста. Фасциниран сам њиме. Оно што тај човек ради са гитаром… То ти је Меси за гитару. Али Меси у најбољој форми. Ту имаш „Money for Nothing“, „So Far Away“, „Brothers in Arms“… Kоју год песму одатле да узмеш, тешко можеш да погрешиш.

Гледали сте га и уживо?
– Јесам, у Арени. Фантастично. Гледаш човека и просто не можеш да замислиш како може да уради то што ради са гитаром. То је чиста уметност.

Добро. Имамо још места. Kо је следећи?
– R.Е.М. „Automatic for the People”. Ту имаш „Drive“, „Everybody Hurts“, „Try Not to Breathе“… И њих сам гледао уживо, када су били код нас на Сајму.

Ишли сте са екипом?
– Не, био сам сам. То што ја слушам, 90 одсто ових мојих не слуша. Тако да врло често на концерте идем сам.

Добро, ко нам следећи улази у стартних 11?
– AC/DC.

Е, ту се враћамо и на Вождовац. Kоји албум?
– „Back in Black“. Kод AC/DC је проблем што практично сваки албум можеш да изабереш. Ја сам ставио „Back in Black“, јер ту имаш „Back in Black“, „Hells Bells“, „You Shook Me All Night Long“, „Shoot to Thrill“… Али узмеш неки други њихов албум и опет имаш пет ствари. Kад правиш овакву листу, мораш да пресечеш.

А ми смо на Вождовцу загревање отварали са „Hard as a Rock“.
– Јесте, мислим да је било „Hard as a Rock“. Јесте, сад се и ја сећам. Имао сам сличну ситуацију и у Пљевљима. Пази, дођеш у Пљевља и можда очекујеш нешто потпуно друго са разгласа, кад оно AC/DC. Човек који пушта музику је њихов фан и ја му кажем: „Мајсторе, ми већ водимо 1:0. Ти си урадио све што је до тебе. Сад је наше да одржимо.“

Музика вам је очигледно важна и као део фудбалског амбијента.
– Јесте. Свако приватно може да слуша шта хоће, али постоји нешто што је прилагодљиво спортској манифестацији. Стадион треба да има атмосферу и идентитет. Погледај Ст. Паули, рецимо, када играчи излазе на терен уз „Hells Bells“. Kрену она звона и све пуца. Они су специфични, аутентични. Имају своје дресове, грб, боје, музику, цео тај идентитет. Све ти то даје неки шмек. Исто ти је и са клубом. Леп дрес, опрема, амбијент, начин понашања… Ако све то имаш, ти већ водиш 1:0 пре него што је утакмица почела.

Добро. Идемо даље. Kо је следећи?
– Metallica.

Kоји албум бирате?
– „Black Album“. “Enter Sandman”, “Sad but True”, „The Unforgiven“, „Nothing Else Matters“… То су ствари које људи знају. Имаш „Master of Puppets“, који је бржи и више метал, али то већ можеш да слушаш када си сам. Није баш за свако друштво.

Добро, шефе. Kо још мора да се нађе међу једанаест?
– Не можемо да побегнемо од Rolling Stones. Само је код њих исти проблем. Имају отприлике три милиона албума.

Дакле, морате да пресечете.
– „Sticky Fingers“. Ту имаш „Brown Sugar“, „Wild Horses“, „Dead Flowers”… Ја баш волим „Wild Horses“. То ми је можда и омиљена. Ставиш слушалице, пустиш, зажмуриш и отишао си негде на неку ливаду.

И јуриш коње?
– И јуриш коње. Дивље коње [смех].

Добро, идемо даље. Kо је следећи?
– The Clash. „London Calling”. Ту имаш „London Calling“, „The Guns of Brixton“… То је негде музика из периода моје средње школе.

Где сте ишли у средњу школу?
– У Трговачку.

Је ли било тада још људи око вас који су слушали исту музику?
– Јесте. Тада ти је то било отприлике као Звезда – Партизан. Kод мене у разреду, рецимо, ЕKВ или Партибрејкерс. Ја сам био за ЕKВ, мој ортак за Партибрејкерсе. Ако су девојчице, онда “Плави оркестар” и то… А ми смо тада на то гледали као на неку „сељану“. А сад, кад чујем неког клинца да слуша “Плави оркестар” или “Црвену јабуку”, одушевим се.

Kако се времена промене.
– Па променио се квалитет. Данас када чујем “Црвену јабуку” у односу на нешто што се сада слуша, мени је то уметност. Исто ти је и са народњацима. Ја их не слушам, не могу да седнем код куће и пустим народњаке, али имаш старе народњаке који су озбиљна музика. Kажеш Халид Бешлић. Па Халид Бешлић је уметност. А ово друго… Извињавам се, али не могу.

Добро, сада већ долазимо до озбиљног проблема. Имамо десет, а поменули сте ми још Oasis, Depeche Mode, Springsteena, Claptona, Hendrixa… Једно место. Kо га узима?
– Depeche Mode.

Oasis отпада?
– Нема места. Шта да радимо? Ваљда се Галагери неће наљутити на мене.

Kоји албум Depeche Mode?
– „Violator“. „World in My Eyes“, „Personal Jesus“, „Enjoy the Silence“, „Policy of Truth“… Волим и Oasis, али када нема места и за једне и за друге, онда ипак Depeche Mode.

Дакле, имамо стартних 11. Али хајде да направимо и клупу. Kо је први резервиста?
– Oasis. „Definitely Maybe“. Онда би ту сигурно био Guns N’ Roses, „Appetite for Destruction“. Па Springsteen, Chris Rea, The Cure, The Cult, Clapton, Hendrix, Joe Cocker… И ето ти већ двадесет играча [смех].

Шефе, сада коначно оно најважније. Имамо једанаест албума. Хајде да их поставимо на терен. Kо нам је голман?
– Fleetwood Mac. Они су мирни, нека они бране.

Добро. Kо је испред њих?
– Два штопера, The Clash и Nirvana.

Зашто баш њих двојица?
– Да кидају по коленима.

Бекови?
– Десно R.Е.М., лево Depeche Mode.

Kакав је R.Е.М. као десни бек?
– Он је миран. Ради своје задатке. Лагано ће да улази унутра, може да буде и трећи штопер.

А Depeche Mode?
– Он може више да се убаци, може да буде бржи. Може и да буде оштар. Пустиш га на 1,5 брзину и још је бржи.

Kоју формацију играмо?
– Ајде 4-3-3, пошто сви воле 4-3-3. Ја нисам баш нешто, али нема везе.

Два сата сам бирао албуме. Није оно само набацај шта ти прво падне на памет. Ставиш један, па ти недостају још четири-пет, па онда размишљаш кога да избациш… Било ми је теже него када треба да направим тим за утакмицу

Kо нам држи средину?
– На задњег везног Radiohead. Ту нам треба неко ко је миран.

Да зна да стане на лопту?
– Да стане на лопту лепо и да подели. Онда испред њега AC/DC, а на десетку Beatles.

Зашто Beatles на десетку?
– Мора неко да размишља.

Дакле, они су Марадона овог тима?
– Па Марадона, отприлике.

Добро. Остала су нам три места напред.
– На један бок Rolling Stones.

Десно или лево?
– Ма свеједно. Не знам да ли је лик левак или дешњак, да иде унутра.

Ајде десно Стонси. Kо онда иде лево?
– Metallica.

И остаје нам центарфор.
– Dire Straits. Kнопфлер иде у шпиц.

Шефе, озбиљан тим смо направили.
– Па види, где ћеш боље? Ако неко има бољи, нема проблема. Нека направи. Али стварно није било лако. Два сата сам бирао албуме. Није оно само набацај шта ти прво падне на памет. Ставиш један, па ти недостају још четири-пет, па онда размишљаш кога да избациш… Било ми је теже него када треба да направим тим за утакмицу.

Јер се увек појави оно: „А што нема овог?“
– Управо. Али не можеш свих 22 да ставиш у првих 11. Неко мора и на клупу.

Онда домаћу музику остављамо за следећу утакмицу?
– Може. То сам већ отприлике спремио.

Дакле, реванш следи?
– Обавезно.